Отаџбина

ЈЕДНА НОИ У АТИНАМА

дерну Грчку, па и у драми. Ако у њој има што оригинално, то је утецај народног шовинизма и политике на делу књижевност, па дакле и на драму. Главна је карактеристика — вели г. Ж. Бурдон — модерне грчке драме : «Одсуство оригиналности и посматрања, инспирација с поља или из политичког живота , непознавање драмске уметности, одсуство сваког искреног напора и Тако н. пр. први драмски писац иове Грчке, Замбелијос 1787. —1856.) написао је 10—15 трагедија, али све самих имитација АлФијерију и класицизму. Он је енергичан, одушевљен, лиричан, али његови комади нису драме. У „Константину Палеологу" прича се како су Турци узели Цариград — ништа више. У ((Бочарису", „Ђакону", «Караискакију» и (( Каподистрији в причају се догађаји из устанка. Иначе врло патриотско комађе. Није срећнији ни Панајот Суцо са његовом лирском драмом аХаџија". Више драматичности има у његовом «Караискакису м . У осталим његовим драмама сами стихови без икаквог драмског елемента. Тек кад је дошао до Рангависа наш се г. Бурдон мало раскравио. Ево шта о њему вели: „Лдександар Рангавис , то вам је читава енциклопедија. Ои је свашта радио и свуда је био одличан. Рођен 1810. у Цариграду, васпитан у Немачкој, служио је најпре у војсци, па у политици, па у дипломатији. 1829. арти.љеријски оФицир у Баварској 1833. у грчкој војсци. За тим постаје чиновник министарства просвете, па онда министарства унутрашњих дела, управник државне штампарије, проФесор археологије , директор исконавања Јунониног храма у Аргосу, министар спољних послова (1855 .1 скупшгинар, посланик Грчке у Паризу (1869.), у Цариграду, опет у Паризу (1871.), за тим у Берлину и Петрбургу, овагда и свуда подједнако љубазан, свагда и свуда неуморан радник. Како је, поред гакве службе могао да уради у књижевности ону огромну масу рада која је његов споменик ? То се свако пита са запрепашћењем.