Отаџбина

СРПСКОЈ ЧИТА/1АЧКОЈ ПУБЛИЦИ.

22-ог. септембра 1891. г. ја сам полазећи по државној служби из Србије, објавио како држим, да би била штета, када би само због тога, (( Отаџбина и престала излазити, па сам наредио да „Отаџбина" излази и дал>е, а уредништво сам предао уваженом књижевнику Д-р^Милану Јовановићу. Колико смо нас двојица за ово 14 месеци имали муке и труда, колико сам ја поред тога морао поднети и новчаних жртава, само да се одржи у животу једини српски књижевно-научни месечник — то ми знамо. 0 томе нећемо говорити. Ово пожртвовање за српску књижевност и науку обележено је у врло угледним органима нашега јавнога мњења као излишно «ређање свезака и , као некаква моја приватна «спекулација и . Узгред је наглашено да «Отаџбина" смета „млађим снагама" које би тај посао могле далеко боље да раде. Врло срећан што су прирасле те млађе снаге, ја бих још летос наредио да им „Отаџбина" даље не смета, али било је 2—3 стотине претплатника који су, верујући мојој речи, били претплагили за целу 1892. годину, па је ваљало издурати до краја ове године. Сада, када смо се овом, децембарском, свеском одужили свима претнлатницима, ја хитам да уклоним ову сметњу за рад млађим снагама, и наређујем да «Отаџбина" престане излазити, бар за коју годину, не би ли се доказало веће знање и умешност и већа дурашност у раду млађих снага, којима у интересу српске књижевности и науке желим већи уснех него што смо га ми имали са ових 129 свезака (( Отаџбине м .