Отаџбина

ЈВДНА НОЋ У АТИНАМА

77

Његово Кипарско Величанство налази, да ни једна жена ие вреди ни луле дувана, да су све лажљивице, претворнице, отровнице, издајнице, блуднице. Старац Евмилос врло речито доказује, да је таква сумарна оцена свега женскиња суманутост и хуљење богова, да су жеие онакве, какве су их богови створили; подсећа краља на крваву увреду, коју таквом оценом наноси својој мајци... Не помаже сва дијалектика и све искуство живота, које седи свештеник изводи у бој противу те силне мржње Пигмалионове. Овај остаје при томе, да воли само једну жену — а то је мермерна статуа Галатије. Кад би богови хтели да му услише молитву и да му оживе тај камен, то би била једина чиста и непорочна жена иа овоме свету. Евмилос мисли, да баш и кад би богови хтели њему за љубав да учине то чудо, те да његова лепа статуа оживи — опет би се Пигмалион само уверио о своме погрешном мишљењу. Шива Галатија или би била богиња савршено божанство, које би било са свим неспособно да осети љубав смртнога човека, те би одлетела осталим боговима, или би била смртна жена са свима добрим и рђавим особинама женским, и његова сувише идеална љубав спрам ње умрла би, чим би се страсна пожуда задовољила, и Галатија би била као и свака друга жена. / Седи свештеник оставља краља светујући му, да не моли богове за оживљење његове лепе статуе, а Пигмалион оставши сам тргне завесу, која скрива његово највеће благо и пада на колена пред свој идол. Пред нама је кип идеално лепог женског тела, које подсећа на Венеру из Милоса, тај врхунац женске лепоте свију векова са том разликом, што је овде статуа, сигурно да би се омогућила престава, увијена у нешто мало хаљина, које Галатија левом руком стидљиво вуче у вис. да покрије богаство својих недара, докле десном руком пружа златну јабуку...