Ошишани јеж

Sitne domaće vijesti

Kađ brljeg nećc Muhamedu—

( >4 im su seljaci iz Dolnog Konjana kraj Kumanova čuli da je u njiiiovu zadragu prispjela гоba za prodaju p Q vezanim cijenama, krenuli su da realizuju svoje bonove. Realizovanje, međutim, nije uspjelo, jer su u zadruzi glavne poricije zauzimale ženske svilene čanape i svilenl veš, dok od seljačkog platna i šajaka nije bilo nl mustri. Kako opet u zadrugama u Kumanovu ovi posljedni artikU poodavno stoje i ne nalaze prođu, smatra se da je potrebno samo da se izvrši zamjena robe u jednoj akcijl selo-grad.

Razveži pa veži

Dugo vremena oblijetali su seIJaci svetonikolskih Đuđanaca oko svoje zadruge, eda bi je nekako nagovorili đa otpočne trgovinu po vezanim cijenama Ali nabavljač i magacioner ni opepeliti; „Ра to bi se samo mi vezali većim poslom! Manje rasprave, mirna glava!" Da bi omogućili da im glava buđe još rpirnija, seljaci su riješili da ih oslobode svih veza sa zadrugom.

Vaspitna sistematizacija

Naetavnik gimnastike II muške glmnazije u Sarajevu sistematizovao je slabe đake u zvanje „bilmeza“ pa ih tako i zove. Kao dobar pedagog, on je smatrao da će ovakav postupak vaspitno da djeluje na dake, što se stvamo i pokazalo jer sada 1 daci jedan drugome kažu: „Zdravo, bilmezu!" Pravo bi bilo da ovaj nastavnik dobije bar pohvalu za novo 1 originalno shvatanje uloge vaspitača.

Sentimentalni bord

Nije tačno da onaj „Usamljeni Junoša". sentimentalni roman Milovana Vidakovića nema više svojih čitalaca i pristalica. U luci primorskog sela Bačine, srez Makarska, već više od godinu dana stoji usamljen cio jedan motomi brod. Biju klše, bjesne oluje. a brod ni da mrđne krmom. Da nešto ribarima privnjedi, o tome i ne pomlšlja, ma da je za to plaćen 500.000 dinara. I tako, eto, besposlen sanjari, a i šta bi drugo, kad mu pokvaren motor niko ne opravlja. Ni odgovorni vlasnici, ni neodgovome ribe više ga ne obilaze.

Ekspres-dlstribucija

Da bi demantovao sporost i pasivnost naših distributera, poslovođa prođavnice Kombinata gume u Beloj Palanci, dijelio je po nekoliko pari obuće jednom licu. Pošto su, slučajno, ti kupci bili mahom njegovi prijatelji, distribucija je išla tako glatko i brzo đa ostali potrošači nisu morali da se izlažu troškovima. Ci,pe]e su prosto izletjele iz prođavnice, a ostao jeposlovođa đa se bori sa „zav'dljivcima". E, čuđan ti je ovaj svijet Jada se on ne valja mu kađ dijeliš polako ajošgore kad dijeliš brzo!

Vunena skromnost

Prilikom popisa ovaca u vezl sa otkupom vune pokazalo se da je Obrad Maksimović iz Belog Manastira iz čiste skromnosti prijavio 48 ovaca iako Ima 248, a da jedan njemu ravan u Mogoriću kraj Gospića prijavio samo polovinu svojih ovaoa. Plemeniti gest c ve dvojice toliko je dimuo kontrolu popisa da ih je obojicu istakla kao primjere koji dokazuju da čovjek često može da bude žrtva svoje skromnosti.

DOLIJALA LIJA

Nema robe! Nema od čega da se živi!

Ode roba! Od čega ću sada da živim?!

AFERA SA ŠIBICAM A

SJEDIM u kafani, poručio pivo dobio ga brzo, fino, hladno, pjenušavo, milina! Izabrao sam meku clgaretu, stavio je u muštiklu, pa izvadio šibicu da zapalim. Kresnem. Ništa! Ne pali. (A nisam je ni zagledao kakva je, nego onako, mahinalno palio, gledajući па trotoar i prolaznike). Izvadih drugu šibicu, sađ zagledam ona bez glave. Treću isto. Koji je ovo đavo? Puna kutija šibica, a evo već treća bez glave! Otvorim kutiju, raspem sve šibice po mermemom stočiću sve do jedne bez glave. E. ovo je već mnogo. Preklpjelo mi, pa ospem grditi bezglavog slijepca koji je spakovao punu puncatu kutiju šibica, a sve bezglavlh. Da je ovoliko ni po jada. Pozvao sam kelnera, on mi pripalio cigaretu, i u redu stvar. Ali se trefilo da je sa mnom za stolom bila neka debela gospa, sva u pcdvaljcima i karminu i puderu, i sva nakolmovana kao astragansko jagnje. Ona jedva đočeka ovo moje zlo, pa iako nepoznata, poče đa saučestvuje i da tamonekoga grdi. Eto ti njihov udamički rad: šibice bez glave... Poslije će biti

као onaj Jova iz pjesme: kola bez točkova, čizme bez đonova... Sve sam fušeraj... Ja bijesan kao ris, kud ovo baš meni da se desi, da provociram provokaciju, ali koja fajda, kad preda mnom leže takozvani materijalni dokazi. Kad bi koza i htjela lagati, rogovi ne daju. I što je najgore, ja sam rođenom rukom iz rođenog džepa izvadio ,ovo čudo. Hajde da je ona izvadila bezglave šibice iz tašne, pa da je napađnem da im je namjemo poodvaljivala glave; ovako ni makac! Ustanem, platim, pa kući. Mislio sam, istina, da odem još u kinematograf, ali mi se nije išlo, što bi rekli pjesnici, narušio mi se duševni mir, đavo odnio i šibice! Došao sam kući, ,pričam sestri onako sav bijesan šta mi se desilo, a ona bajagi sluša pažljivo i kao sa razumijevanjem, pa se onda navali smijati, sve pršti. Ja prvo zinuo od čuda, a onda počnem vikati na nju kako je i ona nesvjestan elemenat i još tako nešto, a ona ne sluša nego samo doziva sinčića iz avlije: Miško, Miško, odi brzo ovamo!... Dođe Miško, sav zajapuren od igre, a zaduvan od trčanja uz

basamke, upade u Sobu kao granata; Molim, mama. A sestra: Gđje su ti one tvoje brojanice što si ih prs.vio jutros? Začas se moj Miško smrači. kaže: Ne znam, izgubile se. Da vam ne pričam dalje dijalog između majke i sina (moje sestre i sestrića đaka prvog razreda osnovne škole) i mojeučešće u njemu .Uglavnom, rezime je bio ovakav:

Miško je dobio, koo i cio njegov razred, zadalak da odjelje četrdeset drvaca za računanje, a on ispao racionalizator, pa mjesto da djeljka drvca, on pootsjecao glavice šibicama, pa ponovo lijepo spakovao u kutiju, i ostavio na polici, da je spremno sjutra za školu... ...A ja dohvatio tu njegovu bezglavu kutiju, pa strpao u džep. ...A ona tetka iz kafane jedva dočekala da opanjka našu ргоdukciju, i neću već ni da ponavljam šta je sve rekla ova otrovna klepetuša. Kad sam sve ovo čuo, nisam znao šta bih: da se Ijutim i daIje, ili da se nasmijem Izabrao sam ovo drugo. Onda sam htio đa odem u kafanu da objasnim onoj n-friziranoj strini slučaj. ali me sestra od toga odvrati. Batali, kaže, Mitre, ćorava posla. Ne vrijedi onoj babi ništa da pričaš, prvo, јег ti ne bi vjerovala, a drugo ona je đosad imala hiljadu dobrih kutija šibica u ruci, pa je ipak radije povjerovala ovoj jeđnoj nego onoj hiljadi. Ostavi je, nek je nosi mutna Marica. Diskusiiu je po ovoj temi zaključio Miško: Nemoj, kaže, čika Mitre, ništa da se sekiraš. Ima kod nas u čitanci poslovica: „Pas laje vjetar nosi“, a uz nju ie nacrtano neko kuče kako laje. Evo, sad ću oored kučeta da nacrtam tu I uze, obješenjak jedan, olov-

čicu pa začas nacrta onu moju nakolmovanu sabesjednicu. Nije baš pogodio sasvim tačno, ali je uhvatio osnovne crte (u Mišku izgleda raste talenat za karikaturistu): nacrtao je gospu pakosnog, zajedljivog, ogorčenog i uza sve to jcš i desperatnog izraza. Eto, tako se završila ta „afera" sa šibicama, M. M.

Nerazumljivo zalaganje

Ne razumijern zašto se toliko zalaže da se bavimo fiskulturom!

Brojanica trgovanta špekulanta

Alfa, beta, jedan, dva, špekulant sam bio ja. Dok sam radnju im'osvoju koze bjehu sve na broju. Na vratima firma stoji, vazda štima kad se broji; a —da sumnja bude manja u izlogu sljedovanja. Ispod tezge i u stanu držah robu švercovanu; čokolade i đonove, naliv pera i štofove, konac, pliš, i lastiš. Aferice bjehu razne, plaćah kazne; ali sve se natrag vrati: mušterija sve pozlati. АГ se naglo džari, lari, okrenuše tumbe stvari. Uh, šta ovo rade sada, beta, gama, nastaia je iznenada zavrzlama! A za mene gama, teta, ispala je čista šteta. Nesta svega i ornega!

29 МА Ј ХМB

3