Ошишани јеж

ЧОВЕК СВОГ ВРЕМЕНА

Пошто у овој земљи нема више шта да се опљачка, а да опљачкам земљу ја сам први дошао на идеју, нашао сам се у веома неугодном положају. Како материјалном, тако и моралном. Жена ме је већ прозвала неспособњаковићем, а деца су одлучила да ме се одрекну јавно, преко новина. Међутим, кад су видели колико коштаједно такво одрицање, то јест пошто је огласни простор, ни то ми нису могли приуштити, па су наставили да ме се одричу на књижевним вечерима и другим јавним наступима. Њихови напади на мене постајали су све симпатичнији, организованији и интересантнији за велики број људи, па су манифестације на којима су деца учествовала постајале једне од најпосећенијих у граду. Прва вест о једном непознатом човеку који није опљачкао своју земљу објављена је у рубрици "Веровали или не". Додуше, није поменуто моје име, али ја сам одмах знао о коме се ради, Већ на следећи наступ беса моје деце према мени дошла је телевизија, Емитован је троминутни запис са наступа моје деце, која су бацала дрвље и камење на мене, називала ме поштењачином, неспособњаковићем, млакоњом, а кад им се, после аплауза, придружила и моја жена, ствар је постала јако интересантна. - Слике! Слике! - викали су окупљени. - Да видимо ми тог идиота! За следећу суботу био је заказан митинг. - Има да идеш са нама! наредили су ми моји најближи, - Кад ниси способан да се сам избориш за свој имиџ, и своје место под сунцем... Већ од самог јутра учесници митинга су кренули ка месту

окупљања. Било је и мојих слика. Било је и парола, типа: “Уа!" "Доле!" Један коцкасти момак, са "пађером", бануо је у нашу кућу и наредио покрет! Једва смо се пробијали градским улицама,закрченим учесницима митинга који су, видело се то на њиховим лицима, киптели од беса. Кад су ме кроз стакло џипа видели, раздрагани учесници митинга умало нису каменовали џип! Спасло ме је то што је онај коцкасти момак дао гас, погазио двоје-троје учесника, скренуо у једну споредну уличицу, и за тили час се нашао у безбедној зони. - Згазимо гњиду! - допирало је до мојих ушију. Додуше издалека, али је ипак допирало. Жена ме је само погледала, поправила ми кравату која се малкице искосила... Било је у њеном погледу опет неке топлине. - Дај, ћале, немој да се фолираш, јеботе! - рече кћерка. - Сад си познат тип! На лепо украшеној бини, прво је говорила моја жена. Позивала је окупљене да, уколико познају још неког тако неспособног као ја, одмах оду у најближу станицу милиције и пријаве га! Проклињала је дан кад ме је први пут видела, а дан венчања је прогласила најцрњим даном у њеној младости! - То је - говорила је понесена аплаузима - све што имам да кажем о овом никоговићу! У окупљеној маси све је указивало да ће она тријумфовати. А онда је реч узео мој син, моја крв, мој понос. Шта ми је све он рекао, то ни похабани папир не 6и могао да истрпи! У арсеналу увреда на мој рачун, једва сам препознао ону

најбезболнију, а којаје roßopnrfa да нисам успео да се прилагодим новонастапој ситуацији! Све остало је било као да је говорио о најгорем непријатељу... Окупљени митингаши су били у делиријуму! "Убити!" “Убити!" То је било све што сам успео да разаберем од порука упућених у моју корист. А онда је дошло финале. За реч се јавила моја кћерка. Моја мезимица. Рекла је да не може да се уда, зато што сам ја такав какав сам, што мрава у животу нисам згазио. Додала је још да ни она, а ни њена генерација, неће више скрштених руку гледати маторце као што сам ја, и да ће их збрисати са лица земље! Предложила је да се оснују неке установе за збрињавање оваквих као што сам ја! Опште одобравање већ је било постигнуто у окупљеној маси. Требало је спасавати главу, голи живот... А у таквим тренуцима човек најбрже делује. Доноси најисправније одлуке. Завукао сам руку у први, најближи цеп, и извукао новчаник. Онај несрећник се није ни окренуо... Затим сам једној дами скинуо наруквицу, а ћеркиној вршњакињи која је носила мој портрет високо изнад главе, из полуотворене ташне здипио сам футролу са наочарима, мислећи да је чековна књижица. Тако је кренуло. Данас сам ја угледни супруг, диван и вољен отац, ускоро ћу постати и деда, власник неколико приватних фирми у земљи и иностранству, Воле ме и млади, и они из моје генерације... Једном речи, ја сам човек који се прилагодио свом времену.

Миодраг СТОЈАНОВИЋ

Милован ВРЖИНА