Ошишани јеж

ДЕДА МРАЗ

Цртице из нечијег живота

Воја ИВАНОВИЋ

Карикатуре на овој страни:

Миодраг ВЕЛИЧКОВИЋ

Сада сам сигуран да је прича како Деда Мраз не постоји, лаж, бајка, фатаморгана, да нема везе са истином, Он, ипак, постоји. Виђам га, свакодневно. Данима сам пролазио крај њега, док ради, и стално ме је нешто копкало, Изгледало је као да га однекуд знам. То је онај осећај када се, изненада, у уличној гужви, нађете лицем у лице са неким глумцем, певачем, политичарем... Познат човек, чак му се и јавите, и тек касније се сетите ко је то. Онај са којим се не познајете, али, ето, знате га. То се и мени догодило. Видим на глави капицу... Истина, нисам могао сасвим сигурно да јој одредим боју, али зашто у основи, или у раној младости, није могла да буде црвена? И бунда показује трагове дуге употребе. Коначно, Деда Мраз није институција од јуче. На ногама, наравно, има чизме. Жуте, гумене. Ма, познат ми човек. Тако први дан, други, трећи... Ради у мом крају. Вероватно је недавно почео, или до сада нисам обра Као пажњу... Али - да га поздравим, или не? Да ли да испаднем неучтив - или наметљив? А шта ако и он мене зна, ако се наљути што га се, очигледно, не сеКам? Или помисли да не желим да са њиме контактирам? Опет, да ли Деда Мраз сам вуче своја колица? Или је пустио поларне јелене на одмор? Дилема је било све више, моје стрпљње све тање... И, на крају је природна радозналост надвладала. Приступио сам му: - Добар дан. Подигао је главу и промрмљао неки неразумљив одговор. Ипак, био је то он. Лице пуно ситних бора, чупаве обрве, дуга брада... - Извините, јесте ли ви Деда Мраз? Одговорио је питањем: - Како сте ме само препознали? - Па, и ја сам некада, као мали, седео у вашем крилу. Још чувам фотографију-успомену.... Даровали сте ми коњиКа од пресоване хартије, што се климата, сећате се - био је офарбан дебелим слојем сиве лак-фарбе, са црним репом и гривом, и пегама... као Шарац Краљевића Марка... - Види, види, како се ти добро сећаш! Давно је то било. А јеси ли остао добар дечко? - Па, мислим да јесам... - Да видимо. Дај ми пет динара! Наравно да сам му одмах испунио жељу. Стојим поред њега, прибирам се, питао бих га још нешто, али да не испаднем непријатан... А он завлачи главу и горњи део тела у контејнер, рови тамо, ноге му се клатаре по ваздуху, видим само те његове дуге чизме и отрцану бунду. Извлачи се из контејнера, баца неке прње на колица. Лице му је поцрвенело, вратне жиле натекле... Збуњен је што ме још види ту. . - Шта је било? - Хтео сам још нешто да вас питам. - Брзо, немам цео дан за зезање! - А шта то сада радите? - Зар не видиш? Спремам дарове доброј деци за идућу Нову годину...