Ошишани јеж

ЖИВОТ НА ПРОДАЈУ

Момо КАПОР

Јутрос сам прочитао у новииама да је живот поскупео за десет одсто. Кад сам се ја родио, господине мој, живот је био врло јефтин. Говорило се: „Шта је данас живот? Ништа! Данас јеси - сутра ниси..." После живот поче да поскупљује. Био је све скупљи и скупљи, док није сасвим поскупео. Истина није ни то добро. Моја бака, покој јој души, имала је обичај да каже: „Толико је живот поскупео да се више не исплати живети!" И тако, кад добих овај свој животић, господине мој, нисам га честито ни загледао. Поклоњеном коњу у зубе не завируј! Али, кад смо већ код зуба, било 6и паметније да сам их боље прегледао; најпре они почеше да се кваре, за њима оде коса, а за косом и оно остало... Све у свему, с обзиром да ми је поклоњен, са мојим животом сам на чистом добитку! Ако зашкрипи, могу га увек продати по оној цени по којој сам га и добио, свеједно што је полован, генерално оправљен и што је већ прешао шездесет и три. Пошто купио, по толико и продао! Све остало је чист ћар, богами! Сво ово ленчарење, сви они медени месеци, прославе и излежавања, Буде ли здравља па

сачекам још коју годиницу, моћи ћу га скупо продати. Не треба само бити нервозна па одмах продавати. Треба сачекати да цене животу још више скоче. Рецимо, са садашњих десет одсто на четрдесет и пет! Тада продај - не чувај ствар у кући! То би се већ исплатило. А не као неки, нестрпљиви - продали се већ на самом почетку! Колико пута само човек чује у кафани како говоре за неког да је будала што се продао за тако мале паре! А да је само мало сачекао... Да је само мало сачекао, могао је три пута скупље продати свој живот, богами. Већ данас је скупљи за десет одсто, а сутра - ко зна колико ће сутра коштати? Ствар је исгледа у томе, господине мој, што многи сами нису знали колико вреде. То вам је као и са плацевима. Имаш, на пример, плац покрај реке, мочваран, никакав, па ти га неко купи будзашто, а ти га продаш само да се ослободиш беде. Кад сутра имаш шта и да видиш! Ваш онуда преко твог плаца прешао нови пут или изградили насеље. Ствар је, дакле, у томе што су други знали колико вреде, а они, продани, нису. Па су их ти други прешли. Покуповали ђутуре, у пола цене. Неке су, да извинете, куповали на комплете, све у тимовима или редакцијама, а друге -

распарено, за једноипособце станчиће, стипендијице или запослење за жену. Сад, поставља се питање, господине мој, ко 6и у ствари могао мене да купи? Ккоме заправо треба мој живот? Ко зна? Никад вам се то не зна. Колико је само генерала без војске, политичара без партије, колико шефова без чиновника; мало ли је министара без портфеља, амбасадора на располагању, говорника без слушалаца? Богтепита! Па и позоришта, господине мој, кукају на кризу публике. Ако ништа друго, могао бих ја да им будем публика, свашта бих могао, скуп је људски живот, свугде треба људи! Или, господине мој, узмите само оне што, да извинете, продају унапред свој костур медицинском факултету, а лобању посебно, антро... како оно? Антрополошком институту! Да се уче деца! И ја сам продаво крв ономаде, кад ме ухвати беспарица у Италији. Пола литра - педесет хиљада лира плус доручак! И то какав доручак, господине мој! Не каО кад се код нас даје добровољно, па после жваћеш ону саламу, а она као ђон, о маргарину и да не говоримо: жут и ужегао. Доручак италијански, прсте да одгризеш! Бифтек, па још крвав! Прима!