Ошишани јеж

Једаред сам и овде давао. Имам и легитимацију даваоца. Сакупили наш персонал у великој сали, па таква и таква, Хвеле, праведна ствар, дајте крв добровољно! Ми ћутимо и гледамо пред себе, кад се прва јави Управа! Видимо и ми, нема се куд, па се јављамо i

један по један. Кад тамо, господине мој, где се заврћу рукави, пита доктор нашу Управу од чега је, дакле, боловала? Директор од жутице, зна се. Не примише му крв. Помоћници срчани болесници, а секретари шећераши: болују од шећерне! Те тако, дакле, њима не дозволише да искрваре за праведну ствар, а нама, здравима, богами, узеше по пола литре. Сутрадан ми тетурамо онако бледи по ходинцима. Један другога придржава да се не скљока, а Управи ништа! Седи у бифеу и крка јагњеће главе, све им пуца иза ушију. Још се хвале како 6и искрварили до последње капи за праведну ствар, а не дали само по пола литре, као ми, персонал. Дали би све до последње капи, али - наше! И тако, господине мој, све нешто мислим боље је још не продавати, сачекати... Што касније продаш живот, више се бадава наживиш! Никад није касно за продају. Јер, са животом се може свашта учинити: може се употребити за изградњу демократије и бољих међуљудских односа, можеш га сагорети на послу, а може се и животарити са својим животом. Ко што воли, нек изволи! Ја знам шта ћу са овим мојим. Е, није х него! Зини да ти кажем!

Цртеж: Момо КАПОР

5