Ошишани јеж

досаде. Огроман, плавокос, али непоправљиво неспособан за редовно исхрањивање породице, докопао се при крају рата неког шињела, и то му је служило у следећим годинама као венчана одора, зимски капут и јорган, али му је поред све користи донело и надимак Труман; кад се отарасио тог зла и купио први мантил, постао је Парамунт, јер је неко време цепао карте у тон-биоскопу (Мику су у то доба звали Парамунче); и што је више жудео за поштовањем околине, говорећи да је главно код човека Поштење и Дисциплина, то је чешће постајао предмет измишљања нових надимака; Сапуњеро, кад је прао каде у топлом купатилу, Оназис - после проналаска два кила бугарских гвоздених пара у врбаку код ка-

сарне, Судија - док је разносио позиве из суда, и коначно, без разлога, Азурна обапа, Тики Тик, Удав. Држао је строго децу, желећи да буду часни и поштени људи, поштујући његов пример: уместо тога, деца су како је које стизало, заглављивала где је ко могао - на рад у иностранство, другу варош, поправни дом, било куда, само не у ту кућу где се увек осећапо на празан купус и влагу. - Али, Букице? Пики? Луче? - Каубој Је био неумољив. - Унесе јој се у лице; - Да чујем? - Шта си навалио ко поп? рече Мика. - Испитујем ли ја тебе? Спас дође од Радета: он се привуче уз њих, прогута пљувачку јер је увек имао трему од Каубоја, саЧека да га примете, па рече:

- Ако треба, ја имам кућу. Али каубој у том часу беше забављен око Микиних леђа, топлих, меких бедара и танког врата. Раде помисли да га нису чули и понови: - Ја имам кућу. Празну. Ако устреба, можемо тамо зимус! Каубој се насмеја, окрену се ка њему: - Шта? - Да станујемо. - Човек нас, Пики, зове да станујемо. Јеси чула? А шта нам фали овако, на дивљака? -Мени ништа - рече Мика. Још ми боље. Каубој слеже раменима: - Уместо да станујемо, имам бољи предлог. Ајде да пецамо. Откад нисам пржио скобаље, откад их нисам јео реш. Јао! Готово! Идемо из ових стопа! -Де? - обрадова се Раде.

- У јазу, код млина. - А чиме? - Чиме стигнемо, Мислим да имам негде удицу. До самог сумрака, клатарали су се око јаза забацујући штапове на ниско и на дубоко, на скакавце, жуте шљиве, качкаваљ, на пржену џигерицу, коју Раде донесе из крчме код раскршћа. Са заласком сунца, одједном постаде толико свеже да им се дах из уста претварао у пару. ' - Доста је, рече Мика. Нема тога овде. - Има, има, побуни се Родни. - Ма, смрзла сам се! - Још само мало, Пики. Хоп! Он забаци још некопико пута, узалуд. - Идемо, рече Мика. - Не без рибе! Имамо Још један начин!

Пету о пету, он изу чизме, затим скакућући с ноге на ногу смаче чакшире, а кошуљу стргну преко врата. - Еј, јеси луд? - викну Мика. Каубој погледа Радета, позва ra ближе себи прстом: - Пристајеш? - Шта? - рече Раде из плићакф - Да бајеш? - Не умем. - Како, бре, не умеш? Неку најобичнију бајалицу? Чуо си ваљда неког? Раде се замисли: - Јесам, моју сестру. Али доста давно. - Како се звала? - Пинокио. - И? - Шта и? - Шта је бајала кад 6и тела да јој нешто крене од руке? Раде обори главу, стидљиво се насмеја:

- Акса Бута! - Дивно, рече Каубој. Понављај Акса Бута, Акса Бута, Акса Бута, док ја будем радио. Гледај и брзо понављај, Кад кажем: Сад! Крени! Док је Мика дрхтапа од студи, ослонивши главу о колена, Каубој застаде за тренутак, као да размишља од којег места да крене онда изабра најстарију, полутрулу врбу са огромном крошњом сувог грања и зарони, поскочивши прво увис, држећи нос са два прста леве руке. Није га било скоро пола минута: ветар је мрешкао мутну и глатку површину реке у којој, искрснувши између ниских облака, поче да се огледа жут Месец. Негде заклепеташе крилима дивље гуске, шипраг належе низа страну под налетом кошаве, у мрачној

згради млина залупа олабављена дрвенарија. Ко то хуче у млину, помиспи Мика? Сова? И још ко? Неки вампир чова. И још к сад! Он поново поскочи, зачепивши нос: бућну и нестаде у дубини. Његова десна рука се помоли из воде, машући Радету да крене са врачкама: најзад, овај удахну дубоко и дрекну: - Акса Бута! Акса Бута! Рука даде знак: даље, даље... - Акса Бута и Диданде, Јолиори Јолиору, Андеридеди, Хотел, Па шта, па опет Акса Бута и Диданде, Јолиори Јолиору, Андеридеди, Хотел, Па шта! Каубој изрони: месечинасе копрцапа на два скобаља у његовим рукама. Излазио је победоносно још неколико пута, не испуштајући из зуба угашену цигару, вадећи увек пар риба, све крупније и крупније. Правили су затим до поноћи љуту чорбу, сркали је из великих кутлача, и сладили реш парчад скобаља уваљаних у паприку и пројино брашно. - Знаш шта, рече Каубој * одједном, кад су већ били полегали и скоро заспали. Пинокио је геније. - Јесте, рече Мика. - Баш сам ја тела да кажем. - Воло би да је видим, рече Каубој. - А тек ја, зацерека се Мика лупајући ногам у земљу. Раде је ћутао. - Зашто ћутиш, човече? побуни се Каубој. - Не даш нам Пинокија, је ли? Али ја више не моГу да живим без ње. - Ни ја - рече Мика. - То су две речи какве никад досад нисам чуо. И што је најважније, увек пале. - И Јолиори Јолиору. Хотел Па шта - рече Мика. Андеридеди. - То мање-више - рече Каубој. Али Акса Бута, умро би. а не 6и то чуо. Да. Сасвим сигурно. Морамо да нађемо Пинокија. - Онда, шта чекамо? - рече Мика. -Зору, рече Каубој.

Карикатура;

Петар ГУГЛЕТА