Ошишани јеж

А Родни помисли да he умрети. Оштар, дугбол проби му грудни кош и уместо да, као дотад у сличним приликама, умине, појача се. Зађе под лопатицу, пређе у руку, а нов оштар жиг, зари му се у сред грла. Пепељаст, сив, лица орошеног леденим знојем, исколачених очију, лежао је Родни Вукојчић на жутом полуиспумпаном гуменом душеку, у хладу, крај камиона, осећајући како живот чили из њега и уступа место помрчини која ће га ускоро прогутати, ако се нешто не деси у задњем тренутку. И деси се: топот кише по сувој земљи, кртом лишћу, испуцалој ледини. Мика утрча у кабину, а Раде није ни знао да је почела киша јер се беше својски унео у чишћење фургона. После крупних капи лину пљусак, први хладни пљусак после слабих летњих летњих кише те године. - Еј! - цикну Мика кроз прозор, - Буди се! Није знала да 'би без те кише Родни одлелујао у тмину. Али спасоносна кишница зали му врат, груди, као хладни облог. Он отвори очи, не знајући још у шта ч гледа, Магарац протрча крај њега - никад није волео воду - и зањака кад не нађе даску пењалицу на улазу у фургон. Родни дохвати пљоску с ракијом, Потеже је: увек му је то помагало. Нешто попут благе ватре разли се кроз његове удове, он затресе главом, устаде, поводећи се. - Сав си модар - рече Мика, - Шта ти је? Он протрља врат, па ослушну топот кише. Оде и

намести даску магарцу, који се брзо попе у фургон. - Ништа - рече Родни. Малчице сам се смрзо, здраво је то. Уђе у кабину, без речи се ували позади на душе.к и заспа истог тренутка. Склупчана крај волана, Миказапали цигарету. Штаје боље: да чека на следећу прилику месец дана или да одмах, дада покуша опет? Треба само да зграби торбу, а не да онако глупо вади паре и трпа их у Торбу под џемпер, и готово. Да ли он спава? Погледа ra. - А трећи пут ћу те отерати - рече он. Мики застаде дах. Је ли могуће? Је ли чула то што је чула? Угаси цигарету и тихо рече: - Молим? - Да - рече он. - Трећи пут кад покушаш, здраво ђаци. Осети како га мрзи. Шта очекује од ње? Да остане док се њему свиђа, док не нађе нову, а њу ишутира? Или да му верује? Зар није одавно већ раскрстила са веровањем у било кога или било шта? Зар није исто било и са Ћалетом, који је три месеца, лежао на гомили са Крњом Јецом, Циганком, која му је помагала у прању Јавног купатила? Видела их је својим очима у старој Централи. Насела је Пигију и Земби, крваво је зезнута од Алексе, ништа мање од Нене, Бокија, Паве, Адама, Кокоја, малог Олија, Деде, Шангаја, па чак и од Жутог. Знали су се од основне школе: и никад нити је кон учинио шта нажао њој, нити она њему. Било је искушења, и то каквих, али њихово другарство је издржало све

пробе. До ове последње. Међутим, тада Жути више није био оно што и раније: избушен од неких Јорданаца, што ножем, што пушком, лечио се пола године травама и блатом из Пролома. Беше постао ћутљив, несигуран, свадљив, али то према другима, према њој не. Док га нису ухватили мури. Онда је све отпевао. Две године, на робији. Мика је желела једино да се освети Жутом, не марећи низашта друго кад је пусте напоље. А онда, треће године, та жеља поче да слаби: сестру, која је кришом од оца долазила да је посети, престаде да пита за њега. Слутила је оно што јој једном сеотра сама рече: Жути је умро. Ослобођена завета да му се свети, осетила се празном и неспремном да смисли шта 6и даље у животу радила. Каубој испаде као поручен: окрену се и ослушну његово једва чујно дисање иза прљаве завесе. Скиде завесу, одлучивши да му све опере и дотера у ред: осећала је да ће, можда, ако он буде хтео, да проведе доста времена с тим човеком. Скиде му чизме. Отера муве из кабине, изађе лаганб напоље. Мршави Раде остави лопату и пружи руку да види је ли престала киша сасвим. Ромињала је још помало. Мика седе на папучицу. Момак опра руке, па седе и он. Имао је сиве, упале очи и ошишану главу. - Ко те тако ошиша? - рече Мика. - Стриц. - Баш те удесио - рече Мика. Он прогута пљувачку, нешто се предомишљао. Онда приђе, седе крај ње. - Како се зовеш? - Мика. - Ја сам Раде. - Па шта. - Ништа. Тео сам да вас питам... Он извуче из џепа жути, искрзани фотос: некаква џукела, овчар или шаров обичан, гледала је са фотоса крмељивим очима. - Да ли сте га негде видели? - рече Раде. - Кога, бре? - Тог пса. Изгубио се одавно. То је био мој пас. - Јок - рече Мика. - Не памтим ни људе, а камоли кучиће. Она устаде, погледа ra: - Је л те примио Родни у службу? - Јесте.

- Скини онда ту мантилчину. И кошуљу. Имаш друге панталоне? -Не. Она уђе у кабину, извуче једне широке, Роднијеве кожне. - Скидај све, - Зашто? - Да оперем. Ајде, не мозгај. Ово обуци. Кад предвече Родни устаде, угледа нови веш како се суши, Мику у мрежи за спавање, а момка голог до појаса, у његовим прешироким кожним чакширама. Насмеја се, окрепљен. - Чија је то мрежа? Мика показа на Радета. - Mor стрица - рече Раде. Поклонио ми. Родни изађе напоље. Направи два чучња, разгиба леђа, чист, окупан, миришљав. - Што волим да живим! рече он. Пљесну се по бутини, забаци главу, засмеја се слатко: - Мем, бојиш ли се зиме? - Ја не, а ти? - О, мем - за мене нема зиме. Некад се овде провучем, ако нема снега, а кад загусти, широк је избор: јужна Маћедонија. Он жестоко зевну, седе и узе Мику у крило, заби јој нос у њен меки врат: - Или морска обала, исто југ. Док се ви овде смрзавате, ја тамо њушим мимозе. Тада тамо, мем, мимозе цветају. Јес, кад би ти знала и шта је јужно море и шта су мимозе? Мирише - ко твоја душа. Колко ти је? - Чега? - Година. - Дваес пет - рече Мика. - О - рече он. - Благи Боже! Приљуби Микину главу уз себе, загрли је и уздахну: - Ти? - Шта ја? - Имаш кога? Ил си погубила? Она му леже на груди: једноставно није знала како да се извуче од исповедања. Ником се досад није исповедала. Ни Жутом, ког је волела, ни затворском психологу, ком је измислила фантастичне романе свог живота, прећутавши сваки детаљ праве истине. Шта се свих њих, и овог овде, Каубоја, тиче то што 6и она испричала? Пола је не 6и слушали. После њеног рођења, ћале је наређао у строј још седморо деце, па ra је варош назвала Певац: а и иначе је служио за спрдњу и убијање

15