Ошишани јеж

28 МРТВИХ КОЊА

ПRИ Ч А

Љубивоје РШУМОВИЋ

Аница је рекла да неће бити спремна пре десет, јер је мода тако смешна после сваког рата, а нарочито после првог, и то светског, и то тако смешна да је немогуће, апсолутно немогуће обући се пре десет, драги мој Арсеније... Драги мој Арсеније, лепо ти стоји та сабља, и не би морао да се љутиш на своју пуслицу, лепо ти стоји то што си коњички официр, лепо ти стоје "полете" на раменима, лепо ти стоји да си рогоња... Драги мој Арсеније! Даћу ја њој драгог Арсенија кад једног јутра сачекам оног жутокљунца капларског испод њеног прозора и распарам му шкембе са овом "лепо ти стоји сабља, Арсеније"! Јадница, она мисли да ми је много стало до њене врснице, до њене обле, раскошне гузице, која се модерно распростире одавде до ЈБубања и натраг... Није јој јасно да ми је она, како и Мила, као и Спаса, као и Душанка само пролазни флерт, и да ћу је оставити на првом ћошку... Нека иде са оним репоњом из пешадије, који сваког лета остаје без прибора ринтајући по гудурама, копајући ровове, шљапкајући данима блато... Свако јутро - чим се пробудим - морам да размишљам о тој блесавици која је победила светски рат својим женским оружјем али која мене неће исфолирати... Драги мој Арсеније! Није твој драги Арсеније сисао храст на Златибору тридесет година! Ипак ми је несхватљиво да се сада, три године после рата - свака помисао на Аницу претвара у размишљање о рату, пустоши, бежању и бајонетима, врућинама и врућицама, о несташици хране, помањкању воде, о наредницима и капларима, о официрима пријатељским и непријатељским, о брдима, о брдима... Обријао сам се уобичајено. И то је постало механичка работа као и много шта друго. Није било ни неке почетничке неспретности, која понекад зна да ме нервира. Али, осетио сам још једном да старим... Осредњост ме одувек узрујавала и подсећала на старост и инвалиде... Па онда онај несносни кицош Драган са својим вицом о двадесет осам мртвих коња. Добар виц, нема шта. Аница му се највише смејала... Ето и тај виц ме сад подсећа на Аницу, сто јој уштирканих подсукњи! Као добили пешадинци вољно до девет...

Ми из коњицце понекад имамо и до једанаест, то је дакако предност над тим репоњама, који морају сваки пут да измишљају нове лагарије за рапорт... У девет и петнаест командир страже попише двадесет и девет репоња на један записник. Закаснили. /Међу њима мора да је био и онај жутокљунац Драгутин, што јуриша на Аницу... Његова је срећа што мене војни послови спречавају, иначе би он остао и без коже и без оне зализане фризуре.../ Сви на рапорт сутрадан код пуковника, дакако! Уђе први: -Редов Рожајац Озрен, из прве чете трећег пешадијског, по заповести јавља се на рапорт! -Где си био синоћ? -Овај, господине пуковниче... -Ћут’ стрвино! Тишина, мува се чује и Озреново срце... Мила мајко, пуковниче, преблаг си ти према њима, преблаг... То треба тојагом по туру, двадесет и пет, па двадесет и пет, па двадесет и пет... И буве да им поцркају у гаћама! -Зашто си закаснио? -Имам вереницу, далеко станује, чак у Коштици... -Чак у Коштици... -Јесте, па... -Ћут’ магарче! Е мој пуковниче, дај ми те еполете само пет минута да им ја судим, мишевима пешадијским! Мајко моја! -Па шта? -Па у неко доба она погледа на сат и каже: "Јој, Озренчићу, девет је сати, караће те пуковник ако закасниш!" Аја је упитам: "Имаш ли ти неког коња, или слично, да га појашем па нећу закаснити?" Она ми изведе кљусину из штале, те ја галопом ударим, пречицом... И не би закаснио, него на сто метара пред касарном стропошта се она мрцина пода мном... -И тако ти закасниш... -Да, гос’н пук... -Напоље! Тако, тако вам треба лицмани! У швалерацију цело поподне, па им мало него хоће и увече до девет и петнаест... Ма немојте, да не бисте нешто и у готовом! А ти Арсеније гини овамо од државних и војних послова!