Ошишани јеж

Улази други репоња, подавио реп, капу стиснуо у руци, презнојио се, звера около... -Добар дан, гос’н... -Ћут’, јарац брадати! -Овај, редов Ђого Миладин, по заповести, покорно, дошао да се јавим на рапорт... -А зашто си закаснио, ђогатс? -Вереница, гос’н пуковниче... У суседном селу, у Коштиди... Па, у девет сати она погледа на сат и каже ми, опростите, овако: "Јој, Мили, девет је сатова, караће те пуковник..." А ја њој: "Дај ми неку бедевију, па сам ја за тили час у касарни, ништа ти не брини!" Она ми изведе бедевију, те ја појашем, и стигох на време, али не лези враже... На сто метара пред касарном скљока се бедевија, те ја наглавачке у јендек... -Аха, скљока се и ти закасниш, не? -Да, гос’н пуковниче, опростите... -Напоље, јарац ниједан! Напоље! Е, мој пуковниче, пусташ их ти без казне, симпатични су ти тако збуњени, тако сољени недосољени а неспособни да измисле једну најобичнију лаж... Никад ту војске неће бити, мој пуковниче! Не зна се ко је гори: да ли ти, или они! Ма какви, ниси мом пуковнику ни до кићанке! Знаш ли шта би он урадио на твом месту? -Шта? -Закаснио сам... -Шта?! -Петнаест минута... -Шта! Шта! -Вереница, госн’ пук... -Шта, шта! Шта! Како се усуђујеш, магарчино једна над магарчинама! Шта! Шта! Петнаест дана на специјалне послове... Шта? -Али, гос’н пук... -Шта! Шта! Двадесет дана на специјал... у клозете! Напоље, говнару, напоље! Шта! Шта! То је пуковник, мој пуковниче пешадијски... То је људина! Примаш ти тако репоњу за репоњом, а они ти причају сви једну те исту причу о вереници из Коштице, о коњу који липсује на сто метара пред касарном, и у паузи између два рапорта слатко се смејеш тој наивној причи, и редовно пушташ репоње некажњене... Мој репоњски пуковниче! Ја, Арсеније из првог коњичког кажем ти да си репоњски пекмез, а не пуковник! Полизаће те једнога дана твоје репоње! Улази двадесет осми твој посранац и каже: -Редов Петровић Петар из прве чете трећег пешадијског јавља се на рапорт... -Био си синоћ у Коштици код веренице, зар не? -Jec’, гос’н пуковниче, код веренице! -У девет сати она ти је шапатом рекла: "Перушко моја, закаснићеш ми, караће те пуковник!" -Jec’, гос’н пуковниче, шапатом! -Ти јој онда кажеш: " Дам ми драга неку рагу да је појашем, стићи hy ја ко змај на време!" И она ти изведе једног дората и ти га појашеш и стигао би на време, али на сто метара пред касарном дорат побрљи у бару и цркне, и ти тако закасниш... -Jec’, гос’н пуковниче, цркне и закасним! -Напоље пробисвету! Напоље! Слатко је то, знам ја, правити се строг, а у души осећати топлину. Тако ви то кажете: топлина за војника! То само ви пешадијски пекмези можете да осећате! Ту топлину и фазоне... Кад га казниш, мој пуковниче од пекмеза, кад га казниш он то памти и поштује док је жив! Кад оде у цивиле прича: "Што сам имао пуковника; строг као Бог! Васпитавао нас је војнички, спартански! Кажњавао је као мајка. Није код њега било лабаво, правио је људе од нас!" Да, да тако би требало да буде... И ево нас код последњег твог репоње, улази као мокра кокош, зализане косе, швалер из прве руке... -Каплар Драгутин... /Како ли се оно презива бараба, не могу да се сетим.../ ...јавља се на рапорт! -Ти си синоћ, Драгутине био у Коштици код веренице? -Да, гос’н пуковниче, код Анице! -Не питам те за име, магарче! И у девет сати она ти је шапатом рекла: " Драги, закаснићеш, грдиће те пуковник..." -Да, гос’н пуковниче, рекла је! -А ти си јој рекао: " Дај ми макар какву рагу, да је појашем и у галопу одјурим, стићи hy на време!" И она ти изведе рагу... -Не, гос’н пуковниче! Она ми изгура аутомобил! -Како?! -И ја седнем у ауто-мобил и појурим као суманут овамо, и на сто метара испред касарне... -Ћут’, магарче! Откуд јој ауто-мобил? -Ауто-мобил јој је купио један коњички официр на распродаји ратних трофеја... Да, да, репоњски старешино, тебе је лако префолирати! Почињеш да верујеш репоњи. А и треба да му верујеш, кад већ осећаш топлину око срца! Та жена је победила светски рат и могла је зарадити двадесет осам коња и један ауто-мобил, од двадесет осам будала и једног идиота војног! -И ауто-мобил ти побрљи у бару и цркне? -Не, гос’н пуковниче... -Како смеш да кажеш "НЕ" старешини, барабо капларска!? -Није ауто-мобил побрљио у бару, него је ударио у брдо мртвих коња и разлупао се... -Напоље! Напоље шмиранти, магарци, напоље звекани, напоље! Не вреди ништа мој пуковниче, не вреди! И ја сам их терао, али они су ти као мушице... Отераш једног, врати се њих дванаест! Једино да им отсечеш реп и прирепке, па да их пустиш тако да базају полигоном, копају ровове, буше брда, шљапкају по бљузгавици шумадијској, али без прибора, без прибора, пекмезе мој од пуковника, да! Друге методе не помажу! Све сам ја покушао можеш ми веровати. Части ми коњичке! •