Ошишани јеж

ДРАМА У ЛОВУ

Прича из ловачког живота 1 Хосле обилате вечере у дому старог писца и великог ловца, пошто смо уживали у зечијој паштети и срнетини са кнедлама у деликатном тамном сосу, наш домаћин нас понуди Коантроом у малим кристалним чашицама и дебелим хаванама Монте Кристо. По зидовима су висили јеленски рогови, сведочећи о некадашњој снази и моћи њихових власника. Под будним оком вепрове главе, опустисмо каишеве на панталонама за по једну рупу, олабависмо кравате, а неки од нас упиташе и за дозволу да скину сакое. Тада лењо започе прича о власти и властољубљу, које један гост упореди са дрогом и коцком, закључивши да су много јаче од ових. Домаћин, који нас је мирно слушао одбијајући димове цигаре, признаде нам да као писац не уме генерално да мисли и закључује, већ се више бави ситницама из живота, па започе причу о лову. Као угледан писац био је понекад позиван на дипломатске ловове, јер га је Маршал ценио и као књижевника и као великог ловца. Полазило се у државна ловишта негде пред зору чувеним Плавим возом који је кретао са Топчидерске станице. Маршал се придржавао шпанског протокола и био строг у погледу сваког детаља. Свако је знао тачно број свог вагона и седишта, број собе у којој he спавати у ловачкој кући, а такође и тачно место на чеки која му припада. И ту започе његова прича. У сваком лову, учествовао је и извесни министар Јовановић, не баш од оних најзначајнијих функционера, али у тој хијерархији налазио се при самом врху. Стари револуционар, одан Партији и Вођи, није баш много уживао у лову, али морао је да одлази са својим партијским друговима, јежећи се већ при самој помисли са каквим ће осињаком путовати и ловити. Пазило се на сваку реч, на сваки покрет, сваку шалу и на најмању ситницу али, и на сваки пуцањ. Требало је бити веома опрезан та три дана. Опремљен ловачком пушком, муницијом и ранцем са потребним стварима, стигао је тако неколико минута раније на перон пред Плави воз и упутио се ка свом уобичајеном вагону, који је био трећи од локомотиве. У првом је, наиме, био маршалов салон, у другом су се возили највиши руководиоци, а у трећем, већ годинама, он са републичким министрима свога ранга. Али на том путу, заустави га витак, млад човек из протокола који је на металној табли, прикачен штипаљком, држао списак високих путника. Мада млад, стекао је већ мрку маслинасту боју коже и смркнут изглед људи из тајне полиције. Куда ћете, друже? - упита министра Јовановића.

-У свој вагон! - одврати овај. Човек из протокола поче да га тражи на списку и пронађе га тек на шестој страни. - Ваше место је у вагону број десет, рече. -То мора да је нека забуна, осмехну се Јовановић, коме низ кичму клизну лаки дрхтај страха. -Ваше место је у вагону број десет! - понови овај, па се несретни министар упута ка том вагону, шкиљавог светла које се толико разликовало од блештаво осветљених првих вагона. Најпре је мислио да је у питању нека случајна забуна када се нашао окружен људима из обезбеђења, ловочуварима и куварима, надајући се де he тамо, на почетку композиције, ускоро приметити да је његово место празно и позвати га да им се придружи, Али воз је већ увелико секао Панонску равницу, а нико није долазио по њега, па га обузе тихи ужас; значи и њега је снашло оно чега се највише плапшо док је потписивао лојалност својој Партији и вођи, одричући се најбољих пријатеља који су одлазили у заборав, на робије или у смрт. Шта сам то учинио, мислио је претурајући по глави многе пијане ноћи и поверљиве разговоре у четири ока; ко ме је пријавио и откуцао? Кроз главу су му протицали сви часови, када би га обузело пиће и духовитост. Да није то можда она реченица пијаног песника коју је понекад цитирао: "Полит-биро па запалит!" Посматрао је Спачванске шуме под снегом кроз које је продирао мутни дан и завидео свакој лисици, јежу и сваком пужу на њиховом шумском миру и безначајности коју им је поклонио Бог. Мењао би се са сваким јазавцем који сада дрема у храстовој дупљи, само да не доживи оно што га чека а што су доживљавали његови саборци. Познавао је до танчина тај страшни механизам; најпре, одузимање кабинета, секретарица и послуге, затим исељавање из виле и одузимање службених кола. О летовању на Брионским острвима и да се не говори! И тако, сав у црним мислима, окружен већ поднапитом послугом у вагону, несрећни министар стиже у Војвођанско ловиште. Поражен и дотучен упути се кораком изгубљеног човека ка Управи ловачког газдинства где је обично дотада ноћивао, али пред њим, као зла коб, поново искрсну онај човек из протокола у црном са списком на металној табли, који му рече да је његова соба у споредној згради, некадашњој штали на крају имања, па се помирен са судбнном, упути тамо где се нађе у просторији са десетак постеља и оним истим друштвом из вагона којим је допутовао. Треба рећи, напомену стари писац, да је тај вагон, иначе, био

32