Ошишани јеж

последњи у композицији и да су се испред њега налазили чак и забављачи, дворске луде, музичари, певачи и комичари, а испред њих, је био специјални вагон за ловачке псе. А онда, када је лов већ започињао, министар се упути ка чеки са које је неколико пута убио дивље свиње, али пред њим, као да је изникао из стрњике, појави се поново човек из протокола у црном оделу, који чак није ocehao ни хладноћу, јер је једини био без бунде, у беспрекорно испегланој одећи, свежој белој кошуљи и црној кравати. Он га веома љубазним гласом упути на чеку која му је одређена, где се сем неколико врана није појавило ништа вредније. Наравно, није ни мислио о ловачкој слави; притискале су га много црње мисли: деца ће морати да му се врате са студија у Енглеској, изгубиће пратиоце, љубавницу из балетског хора и свако ће моћи да му некажњено приђе на улици и каже све што мисли о њему. Као и остали комунисти, наиме, причао је писац, министар није имао никакву уштеђевину. Није му била потребна. Живео је већ у рају. Није плаћао вилу, послугу, телефон, кола, шофера, ни летовање. Није морао да краде државни новац, а и да је хтео, није знао, нити је то био обичај у то време. Сви су имали све оно што им је потребно, живели су већ у комунизму. А сада је изгубио све, и још више од тога! Био је, дакле, нико, као и сви остали обични поданици државе. Помисли да се убије кад већ има пушку, али реши да је боље да сачека, можда he га већ неко од његових одстрелити, промашивши фазана или зеца. Није желео да оставља тај страшни самоубилачки терет својој деци. И тако се заврши дипломатски лов. Потпуно поражен, уништен и помирен са судбином, на

Момо КАПОР

перону оближње варошице покрај затвореног ловишта, он се једва вукући ноге, упути ка свом кажњеничком вагону број десет, кад га сустиже онај црни човек из протокола, куцну га по рамену и упита где се упутио? У вагон број десет, једва превали те речи преко сасушених усана. -Друже, али ваше место је у вагону број три!казао је човек из протокола, церемонијално му показавши пут ка његовом месту. "Ко другчије каже, тај клевеће и лаже, осјетит нашу ће пест!" загрмеше му у ушима речи масовне песме из његових млађих дана. Ушао је и сео без речи у своју фотељу, а нико од његових сапутника, министара, као да није приметио да се било шта чудно догодило. Низ образе му потекоше сузе cpehe и олакшања, а он их објасни тим да је папричица коју је добио на послужењу била изузетно љута. Маршал је само показао шта може да му се догоди ако не буде добар и послушан. Стари писац отпухну два дуга дима Монте Криста у чијим се колутовима маглило то далеко време. Ћутали смо. После извесног времена, запитах свог домаћина шта је данас са министром Јовановићем? Да ли је у пензији, је ли жив? Он данас заузима, као саветник, веома високо место у једној опозиционој партији... - насмеши се стари ловац. Могу ли да напишем ту причу, ако је ви нећете? Поклањам ти је, казао је домаћин понудивши нас кафом и коњаком, што је био знак да је време за одлазак из његове гостољубиве куће.

33