О гајењу пиварског јечма

41

земљу уеловљава: он најбоље успева и. најобилатије рађа на лапорастој и кречовитој глинуши, која у себи има довољно црнице и која је добро урађена. Лапораста, и кречовита иловача имају.у себп поглавито: фосфорне киоелине, креча, кремењаче, каменог лоја, угљеника и азота, дакле оне хомијске састојке, који највише доприносе, да се јечам и у стаблу и у зрну најсавршеније развије. Такову земљу налазимо поглавито у долинама, плоднпм равницама итд., па с тога баш и јесте долински јечам бољи од планпнског. Јечам, дакле, хоће земљу првога реда, и само на таковој може обилато да рађа и да донесе плод, који he потпуно одговарати условима пивароким. Врло су подесна земљишта с лапорастом, пропустљивом здравицом. На непропустљивој смоници, која би била много погоднија за пшеницу, страда јечам од сувишне влаге и добија дебелу плевицу, а на лакој пескуши опет лако страда од суше, не може довољно да се бокори, присиљено сазрева, и онда зрно не може довољно да се развијемна прбтилој пак земљи полеже и рађа маничаво зрно. Има одлика, које и на лаким пескушама „добро“ рађају, али само у влажнијим годинама, кад је пескуша у стању да одржава потребну влагу. Умкаста, брежуљкаста, таласаста земљишта, нису баш најбоља за подједнако порашћивање јечма, јер су такова земљишта горе на челопеку сувља, а у дубодолини су влажнија, и онда у тим приликама није ни помишљати на подједнак пораст, што се за пиварски јечам тражи.