О књижевности : са спроводном речју и допунама за ово издање

11

и књижевности. Између тих високих мисли лачких и научничких способности с једне, и особина које претпоставља више књижевно образовање с друге стране, има једна веза по мом мишљењу кесумњива, и ако још неиспитана.

Веза је можда само у томе што те особине претпостављају најфиније умне способности; и онда велики умови, који већ по дефиницији имају те највише способности, имају тим самим и те особине. Али нека би то била једина веза, јасно је да занимање с књижевношћу, која те особине у тако високој мери претпоставља, може и речене способности изоштрити у највишем степену.

Књижевност сама за себе, разуме се, није довољна да те високе способности васпита. Не треба сметнути с ума да је природки дар од највеће важности. Али природни дар је свуда од највеће важности. Осим тога, природни дар није такође ништа друго до васпитање изведено кроз више нараштаја. Најзад, књижевност је шири појам но што се обично узима; њу не чине само Шекспир и Гете (ма да би и они били доста), но и Ларошфуко, Паскал, Марко Аврелије, Платон, и, благодарећи Платону, Сократ. И још многи други.

Демократија не може одбити од себе те високе циљеве; она мора прихватити књижевно.