О књижевности : са спроводном речју и допунама за ово издање

12

васпитање као једну тачку свога програма исто онако како то чине, и више још но што то чине доба недемократска; кад нешто пада, онда је прави тренутак да му се помогне. Демократији је судбина и циљ да се претвори у аристократију. Зашто онда она то не би отворено признала, и свесно примила, кад то мора бити и кад је лепо? То би било боље но радити по систему лисице, која је високо обешено грожђе прогласила киселим. Лафонтенова се басна обично рђаво разуме; Лафонтен одобрава лисиди. Али он такав систем одобрава само онда кад нешто не може да се постигне. Онда кад може, зар није боље остати искрен, потрудити се, и доћи до рода? Књижевно образовање заиста није духом антидемократско. Добра књижевност је увек полазила из народа, и увек се враћала у народ. Аристократске и учене књижевности, и књижевности појединих сталежа, нису никад ваљале. Кад књижевност тако стоји са својим кореном у народу, није могуће да је она неком битном особином у опреци с демократнјом, Једина је опрека између књижевног образовања и демократије у томе што је књижевна култура ствар постепеног и дужег васпитања, а демократнја је нестрпљива, и, у осталом, у демократији нагао придолазак нових слојева не оставља увек времена за то васпитање. Та