О књижевности : са спроводном речју и допунама за ово издање

13

сметња је велика, али није несавладљива. С тога у оваква демократска доба треба настати свим силама, употребити сва средства и све тренутке, и помагати што је могућно више књижевно васпитање.

Даље у вези с горњим морам још нарочито подвући једну ствар која се, ја држим, из горњега добро види: да у опште образовање иде и вештина писања. Ништа није погрешније но држати, као што то обично бива, да је вештина писања, „стил“, искључива ствар књижевника, да је она њихова стручна вештина, и да значи вештину академског, песничког или китњастог писања. Вештина писања зпачи на првом месту вештину јасног и логичног писања. Кад добри стилисти пребацују невештима да рђаво пишу, они тиме неће да кажу да ови не употребљавају фигуре, да им стилу недостаје сјај и шаренило речи и појединости, да немају духа, да су незанимљиви, но да су у писању нејасни и нелогични, да су неспособни да своје мисли јасно кажу и логички сложе. У научним и филозофским расправама таквих писада ви не видите како се мисли везују, и не видите јасно ни мисли; у њиховим историјским делима ви не видите како се везују догађаји, и не видите јасно ни догађаје. Вештина писања је у ствари вештина