О књижевности : са спроводном речју и допунама за ово издање

10

нижега реда. Као што вели Шопенхауер, говорећи о штети од сувишног специалисања; „Онда ће он [научник специалист] у својој струци стајати изнад гомиле, али ће у свему осталом спадати у ту гомилу. Ако к томе дође, као шго данас бива све чешће, да се занемаре класични језици (које не помаже научити у пола), те тако отпадне и опште хуманитетско образоваље, онда ћемо видети научнике који су ван своје посебне струке прави волови“. Шопенхауер овде, као обично, говори својим безобзирним језиком; у исто време, он књижевно образовање, по ранијем веровању, везује, сувише уско, само за класичне језике и књижевности; али је извесно да без књижевног образовања није могућно остварити тип највишег, складно развијеног човека.

Више још, искључиви стручњаци нећеможда ни у својој властитој струци бити заиста велики. Овоме што ћу сад рећи треба научне потврде, то јест потврде на основу обилате, адекватно покупљене грађе, али, за своју личну употребу, ја сам стекао довољно чврсто уверење да су прави велики умови они који имају и филозофског дара - увек имали моћ интроспекције, унутрашњи живот, моралистичке преокупације, познавање себе самог и човека уопште. То су, међутим, особине које чине већу и вишу половину књижевнога дара