О погрешкама у националној пропаганди. 1, Поводом књиге г. Петра Слепчевића Приватна иницијатива у националном раду : предавање држано у Женеви 29. априла 1918 године

У

право тврдити да је његово схватање право, а народно погрешно. Још мање му даје права прекоревати наше службене кругове што не прихвате њега и његове једномишљенике да они, с таквим схатањима, изврше на наше «поцепане» југословенске исељенике онај «груби притисак са стране» без кога се не може утврдити «свест ширих уједињења, незаснованих у предању» (2), као што он каже.

Ако су «слободни југословенски исељеници више поцепани, мање национално свесни и мање активни нето у они ропству» то није ни мало, а камо ли са «свим природно,» као што тврди г. Слепчевић, нити се то може објаснити тиме што је «цело наше друштво примитивно.» Јер ако су примитивни исељеници још примитивнији су они у ропству. Узрок таквом стању ствари требало би с много више разлога потражити не у недостатку приватне иницијативе него у факту што и међу исељеницима има «слободних интелектуалаца» који граде, али пл има п који разграЂују. У осталом, и сам г. Слепчевић противуречи себи кад онако говори. Поцепаност међу југословенским исељеницима он је раније, у својој већ поменутој књижици Срби џ Америци (стр. 80) приписивао не примитивности нашега друштва него « Ауштријацима, » који, вели, из «неког опортунизма и страха» почеше наопако радити. «Страх од Аустрије био је у стању да поколеба и неке «народне прваке,» а камо ли неће проста човека,» каже нам у тој књижици г. Слепчевић.

Ја, наравно, не могу улазити у то : откуд тај «опортунизам» и од куд тај «страх» од Аустрије код исељеника, који су изван домашаја аустријских вешала, кад га нема код оних чије су главе непосредно под мачем аустријским. Али вам кажем да не могу, у том погледу, примити напред поменуто објашњење г. Слепчевићево. Он нам