О погрешкама у националној пропаганди. 2, Поводом књиге г. Николе Стојановића: La Serbie d'hier et de demain : предавање држано у Женеви 18. јуна, 1918. године

ни (ДЕ а

више не бејаху само Турци. Број непријатеља наше народне ствари беше порастао, а број пријатеља остао исти. Докле су само Турци били у питању могло се и помишљати на неки успех и са онаком Србијом. Али испред нових непријатеља требало је истурити и нове снаге и нове пријатеље. Нове снаге могле су се развити само у једној демократској земљи, а нови пријатељи могли су се наћи само на Западу. И једно и друго радикали су хтели постићи демократизирањем државних установа Србије, налазећи, сасвим оправдано, да је то најсигурнији и најбржи пут којим се може стићи постављеном циљу. Само у једној демократској земљи осигурано је потпуно подизање и развијање снага народних, како културних такоми економских. Сем тога, једна демократска, Србија постала би, с једне стране, више него икад, привлачна тачка за неослобођене делове нашег народа, док би, с друге стране, њен морални углед на Западу порастао и било би јој тако много лакше наћи на Западу пријатеља него иначе. Јер, по себи се разуме, да би западна демократија имала више осећања за једну демократску државу на Балкану него за једну државу, која се, по свом унутрашњем уређењу, једва разликоваше од Турске. Други фактори у Србији то нису хтели довољно разумети. Са тих су разлога радикали, још од прве појаве своје, још као неорганизовани, отпочели и у главном водили борбу противу унутрашњега, зла и тираније, која беше царовала и под Ристићем и раније, пре њега, као и после њега. А после Берлинскога Конгреса и искуства које нам је он донео, радикали су постали још чвршћи у свом уверењу. Осетили су тада и то да више није било времена за теоретисање; тре-