О погрешкама у националној пропаганди. 2, Поводом књиге г. Николе Стојановића: La Serbie d'hier et de demain : предавање држано у Женеви 18. јуна, 1918. године

Бе И 5

Као п свака друга странка, имала је и радикална странка погрешака у своме раду. Егаге ћштапши езћ. Али те погрешке њене нису хотимичне; што је главно нису на пољу спољне него унутрашње политике.

Принцип опортунитета налази и треба да налази у политици примене. Али и у политици, као и у свему другом, треба у свачему, па и у примени тога принципа, одржати меру. Јер кад се пређе мера, место користи следује штета. Ту меру радикали, последњих година, као да нису знали правилно оценити. Долазило је то, свакако, од изузетног положаја Србије према Иностранству и отуда што су радикални шефови, потчињавајући, сасвим правилно, унутрашње интересе спољњима, осећали да се велики догађаји приближују таком брзином да не остављају времена за дужу борбу око стабилнијег решења унутрашњих размирица. Отуда, никад и ни под једном владом опозиција није имала толико моћи у скупштини као под владама радикалним, када је она, некажњено, терала чак дотле, да је, прихватајући се метода противних Уставу, чинила рад Народне Скупштине немогућим. И што су радикали бивали попустљивији опозиција је бивала бешња.

После извршених избора у лето 1906. год., радикална је влада попустила опозицији и допустила да се из владе уклони министар унутрашњих послова Стојан Протић, тобоже због изборних злоупотреба извршених под његовом управом, ма да су ти избори не само извршени строго онако како закон прописује него су слободно могли послужити и као пример партијске објективности једног министра унутрашњих дела и његове жеље да се уклони сваки прекор, који би указивао на то да је на бираче вршен ма какав притисак од стране