О погрешкама у националној пропаганди. 2, Поводом књиге г. Николе Стојановића: La Serbie d'hier et de demain : предавање држано у Женеви 18. јуна, 1918. године

— 48 ==

власти. При свем том, опозицији се изишло у сусрет. То није било добро с обзиром на реди закон, који се не смеју потискивати ни у ком случају и ни за чију љубав. У предусретљивости владиној да смени свога министра унутрашњих дела, опозиција није ништа друго видела до слабост владину о једне стране и слабост њене странке, и ако ова имађаше већину народну уз-а-се, с друге стране.

Погрешке те врсте нису усамљене, и свака је допринела, свој део слабљењу снаге централне државне власти. А то је, опет, одвело многим, за државу и народ, штетним последицама.

Оно за чим највише треба жалити то је, што је наш парламент, за последњих петнаест година, изгубио много од своје раније озбиљности, коју је имао у интервалима кад земљом управљаху демократске владе: Бар ја имам такав утисак. Чини ми се да је наш парламент у последње време постао више него што треба поприште партијске борбе. Ретке су његове седнице на којима се могу чути озбиљне критике и програмне беседе, а врло су честе оне на којима се чују свађа и ларма и на којима падају личне увреде, које се тешко и на улици могу чути. Сви су за то криви. Али је на радикалима, као највећој парламентарној групи, била дужност да се то зло излечи и да се светиња закона о пословном реду у парламенту више поштује. А, како се никакво зло у друштву не може излечити једино попуштањем стра стима и једностраним нагонима, требало је прићи и другим мерама, које Устав и закон прописују. Ако се, у том погледу, ствар не би хтела, или не би могла поправити — а ја не верујем да се она не би могла поправити — ми рискујемо да наш парламенат изгуби углед и снагу, коју треба да има и у очима нашег на-