О погрешкама у националној пропаганди. 2, Поводом књиге г. Николе Стојановића: La Serbie d'hier et de demain : предавање држано у Женеви 18. јуна, 1918. године

МРНУ -

= 63 ==

лић умро је пре ових ратова. Он није био никакав мученик. Напротив, био је питомац онога режима, који је друге, старије, а не те млађе, на муке ударао. Што се тиче Мештровића, Ракићалз) и т. д. држим да ће се и сама та господа насмејати кад виде како их г. Стојановић трпа у неке националне мученике. -

Понављам још једном: не спорим извесну вредност тих људи на пољу литерарном и уметничком. Али кад се говори о националној идеји, о томе на који је начин Србија могла постати центар Југословенства, онда се не спомињу на првом месту, Мештровић, Дучић, Љуба Јовановић и Пијемонат, Скерлић и Српски Књижевни Гласник него други фактори, снажнији и издашнији у том погледу. Није то био Сриски Књижевни Гласник коме су аустријске власти забрањивале улазак у Босну и Херцеговину него радикална Самоуправа и Дело, које г. Стојановић у опште и не спомиње! А колико су и Српски Књижевни Гласник и Скерлић били објективни видело се и по томе што, као књижевника од вредности нису хтели споменути једнога Милићевића, који је био и председник Српске Академије Наука, а својим Помеником пи Кнежевином Србићом учинио за, националну идеју више него сва она поворка професора и литератора око Гласника. Па, ни г. Стојановић не спомиње Милићевића, а не спомиње ни Милојевића, ни Карића, ни Свети слава Симића, људе који су кроз цео свој живот сарађивали, и пером и делом, на остварењу националне идеје. Песнике Бранка Радиче-

42) Петра Кочића, Бранислава Нушића и Бору Станковића, који су у српској књижевности познати ако не више, а оно сигурно колико Дучић и Ракић, г. Стојановић и не спомиње; па не спомиње ни Илијће!