О представничкој влади

2

добије: то је ред идеја у духу оних, који усвајају тај поглед политичке Философије. Они гледе на устав (допуштајући разлику у мерилу) онако исто, као што би гледали п на један парни плуг, или на једну машину за вршење.

Тима се одупире друга једна школа политичних мислилаца, који су далеко од тога да облик владе сматрају као неку машину, и тако далеко, да гледе на тај облик као на нешто што би само од себе постајало, а на науку о влади као на неку грану (тако рећи) природне историје. По њима у питању о облицима владе нема никаква избора. У главноме ми морамо узети те облике као што их налазимо. Владе се не могу уређивати (кон" струисати) по напрту који би се унапред смислио. Оне се „не праве, него расту.“ С њима ми имамо да радимо што и са другим свршеним делима (Фактима) природе; т, ј. имамо да сазнамо њихова природна својства, па да се по овима управљамо. Основне политичне установе једног народа сматра та школа као нешто што из природе и живота тога народа органички израшћује: као неки пропзвод његових обичаја, нагона, несвесних потреба и жеља, а једва и каквих смишљених целл његових. Човечијој вољи не остаје ту ништа друго, него до нужностима магновења изиђе на сусрет са уређењима. (сопштуапсез) магновења; та уређења, ако одговарају колико треба народноме осећању и карактеру, обично трају, п поступним гомилањем праве устав, који је добар за народ коме припада, али који би заман било примењивати п на други који народ, из чије се прпроде и чијих одношаја он не бл сам од себе развио.

Тешко је определити која би од тих доктрина најгора била, ако би могли предпоставити, да икоја од њих као нека искључна теорија влада. Али, начела која људи исповедају ма о чему што је у спору, обично само непотпуно изражавају мнења којих се они у истини држе. Нико не мисли, да је сваки народ способан да се сваком вр-