О представничкој влади

222

Али, ма да је у томе случају одговорност ослабљена, она је још одговорност; сваки од учестника у својој

"личној способности сагласио се на дело, пли је и сам

на њему радио. Много је горе кад само дело јесте дело једне већине — једног скупа штовећа у дворани са затворе ним вратима, тако да нико не зна, пили, изузимајући какав ванредан случај, једва да ће ко икад и знати, да-ли је неки извесни члан гласао за дело или противу дела. Одговорност у томе случају јесте само име. „У савету са затвореним вратима, рекао је Бентам, даде се све сакрити“ („Воагд5 ате зетеепз“). Шта тај савет чини, то није ничије дело, п нико се зато одговоран учинити не може. Па и што се тиче доброг имена, савет може да губи само у скупу, у својој заједници, а тај губитак неће ни један члан за себе осетити више, него уколико је склон да своје сопствено име сматра као истоветно са именом савета. То осећање често је врло јако, кад је савет трајан, икад су му његови чланови тако привезани, да деде с њим пи добро и зло; али, непрестаге мене у данашњем званичном свету не даду времена за образовање таквог друштвеног духа (езршћ де сотрз), п ако овога још иколико пма, може га бити само у тамним редовима нижих званичника који су стално постављени. Савети нису, дакле, згодно оруђе за послове извршпе власти; они се ту могу допустити само кад би, из других разлога, још горе било, да се једноме јединоме министру даде власт да ради како му је воља.

О друге стране јесте и правило искуства, да мудрост у множини саветника тражити треба, п да један човек редко суди право, баш и у његовим сопственим пословима, а још мање у пословима публике, кад не тражи ничијег више знања него само свога, или само још једног јединог саветодавца. Међутим, између тот начела и другог не мора бити никакве несагласности. Лако је дати праву власт п потпуну одговорност јед-