О представничкој влади

229

се измислило и једно сретство које бп за ту дцељ боље било.

Ја нећу да тврдим, да би вазда и свугде требало, да глава извршне власти сасвим зависи од гласова, народног представништва, као што први министар у Инглеској зависи, и то без штете. Ако би се мислило ла. је најбоље да се избегне та зависност, онај који представља главу државе, могао би, премда је постављен парлиментом, остати у своме звању за неко одређено време, независно од гласа парлимента, а то би био американски систем, само бев народног избора и оних зала која тај избор доноси. Има, и другог начина да се глави администрације даде онолико независности од законодавне скупштине, колико се то само даје сложити са битним условима слободне владе. Онај који је на челу владе, може да никад неправедно не зависи од гласа парлимента, ако има, као што британски први министар практично има, власти да распусти скупштину, и да апелише на народ; ако, место да буде уклоњен са звања непријатељским гласом, он може да буде тиме само сведен на овај избор: или да даде оставку, или да распусти скупштину. Власт да распусти скупштину ја мислим да он треба да има баш и под системом којим се њему њеТово звање само за неко одређено време осигурава. Не треба да буде ни мало могућности ва онако мртвило у политици, какво би морало настати кад би планула каква, свађа између председника и народне скупштине, ако ни ова ни онај за време које би могло годинама трајати, неби имали никаква законита, средства да се једно од другога. ослободе. Да би се кроз такво време проћи могло а да ни која страна, па ни обе, не покушају државни удар, иште се онакво сједињење љубави за слободу и обичаја самоовлађивања, за какво су се досад врло мало народа способни показали; а баш и да би се та крајност избегла, да би се могло очекивати, да се две власти у својој радњи узајмно сасвим не ослабе, морало би се