О представничкој влади

291

званичнике од толико важности, да буду сасвим непристрасни, и слободни од сваке свезе са политичарима, или политичним вликама. Неки мислиоци, међу другима ит. Бентам, били су овог мнења: премда је боље да се судије не постављају народним избором, опет у судском округу народ треба да буде властан збацити са звања, свакога од њих, за кога би се искуством довољно осведочило, да не заслужује да у звању остане. Неможе се одрећи, да је непокретивост сваког јевног званичника, коме су велики интереси поверени, по себи зло. Неможе се елити, да не буде никаква средства да се ослободи од једног рђавог или неспособногт судије доклегод он не учини онакву кривицу, за какву би кривичном суду одговарати морао, и да један званичник до кога толико стоји, има осећања да је слободан од сваке друге одговорности, осим одговорности пред јавним мнењем и пред својом сопственом савешћу. Међутим, питање је да ли ће се у особитом положају једнога судије, и под предпоставком да је учињено све што се учинити могло за осигурање поштеног постављања, његово владање у главноме мање изопачити, кад он одговара само својој сопственој и јавној савести, него кад одговара влади, или народу. Искуство је одавно дало лотврдан одговор на то питање, уколико се ово тиче одговорности пред судом бирача, који гласају. Својства која особито један судија треба да има, а тотихост и непристрасност, не припадају врлинама једног народног скупа, бирача. На срећу, то нису својства која се ишту за оно посредовање народног гласа, што је битни услов за слободу. Џа и само својство правичности, ма да је оно нужно свима људима, па дакле и свима бирачима, није разлог којим би се икоји народни избор решавао. Правичност и непристрасност онако су мало потребне за избор једног члана парлимента, као што у коме људском послу само бити могу. Бирачи немају да признаду нешто на што би њихов кандидат права имао, нити имају да изреку пре