О представничкој влади

285

којима је поверено да га испитају, колико треба око тога труде, и да су колико треба непристрастни. А ни једно ни друго не може се разумно очекивати од једног министра, који се мора сасвим ослонити на препоруке, и који, ма колико да би био несаможив, што се тлче његових личних жеља, никад неће остати недоступан молбама оних лица, која имају моћи да утичу на његов избор, или чија је политична потпора важна за министарство коме он припада. Из тих обзира уведена је практика, · да. се сви који се јаве као кандидати за прво постављење на звање, потчине јавноме испиту, којим управљају људи који нису умешани у политику, и који припадају ономе истоме реду, коме припадају и они што испитују кандидате за почасти на универзитетина. То би био, по свој прилици, најбољи план под сваким системом; а под нашом пар иментарском владом, то је и једини план који даје изгледа, не ћу да кажем за поштено постављање, али бар за уздржавање од онаквог постављења које отворено по безстидно у неправду и пристрасност огрезава. А нужно је неодољиво још и ово: да у испитима конкуренције буде, па да се звања даду онима који испит најбоље положе. Прости испит за одену способности моћиће само апсолутне глупаке трајно искључити. Кад је, по мишљењу онога који испитује, питање: да-ли да, се покваре изгледи будућности једној личности, или да. се испуни једна дужност према публици, која у посебном случају ретко се чини да је од најпрече важности; и кад он извесно зна, даће му се горко пребацивати ако прво учини, докле уопште нико не ће знати, нити ће питати, да-лије он последње учинио: он би морао бити човек од необично снажног карактера; па да не пригне на страну добродушности. Кад се попусти у једноме случају, даје се тиме право на потраживање да се попусти и у другим случајима, а што се чешће попушта, све је теже одупрети се попуштању; свако даље попуштање постаје правило за ново попуштање, докле мера напредка,