О представничкој влади

297

да би један млад човек могао надмашити оне, који с њим конкуришу. Потоме се и каже, да се у потоњим го-. динама показује у главноме неко опадање знања, јер се мање труди, а то што су резултати пређашњих испита, доказали, да је усиљавање које се дотле чинило, било. веће, него што је за достижење цели требало да буде. Нешто због тог опадања ревности, а нешто и што, баш и на испитима за које се не иште претходно овлашћење, свест о незнању своди број конкурената на једну такорећи шаку, догодило се, да, у пркос неколиким примерима великог напредка, нижи део листе одликованих кадидата претставља само врло умерену меру знања; а пи смо слушали од оних који су испитивали, да скоро сви који су несретно прошли на испиту, нису пали због незнања виших грана науке, него због незнања најпро= стијих основа науке — правописа и рачунења.

Повика коју неки органи Јавног мишљења непрестано дижу противу тих испита, даје често, жао ми што казати морам, онако мало вере за искреност, као и за увиђавност, оних који је дижу. Ови прибегавају нешто кривом представљању оне струке незнања, која у делу води падању на испиту. Они наводе са особитим наглашавањем најзамршенија питања: за која се може дока= зати дасу икада постављена била, и точине онако како би се веровало, као да би савршени одговор на то питање био захтеван као неодољиви услов за успех. Међутим већ се и сувише кавивало друштву, да се таква питања не постављају што би се од свакога очекивало да на ЊИХ одговори, него само да би онај који је у стању да одговори на њих, имао прилике да докаже и тај део

:# Међутим, не увек најзамршенија, јер не давно је један од

_ оних, који су противни конкуренцији у испитима, у народној скупштини имао намвности да наведе један пиз скоро основе них питања из алгебре, историје пземљописа, као доказ какву лретерану меру високог научног васпитања, ишту од младих Људи оли који их испитују.