О представничкој влади

96

родима, да промотримо пример противног карактера, што га даје неки друти, саразмерно незнатан источни народ — Јевреји. И ови имађаху абсолутну монархију и неку јерархију, и њихове организоване установе беху онако очигледно свештеничког порекла, као и установе ИндпЈана. Те установе учинише за њих што су за друге источне народе њихове установе учиниле; оне су их привикле раду и реду, и дале им народан живот. Али нити су њихови краљеви, инти њихови свештеници икада. успели као у оних других народа, да искључно праве њихов карактер. Њихова религија, која допушташе да се људи великога дара и високога религиознога полета сматрају као задахнути с неба, учинила је да се уведе једна неорганизована установа од неоцењиве вредности, а то сталеж (ако се тако назвати може) пророка. Под _ заштитом свога светог карактера, заштитом. која у ол· ште, ако и не увек, снажна беше. пророци беху нека сила у народу, често претежнија од силе коју краљеви н свештеници представљаху, и они одржаваху у ономе маломе Буту земље цротивност (антагонизам) утицаја» која је једино право јемство за непрекидан напредак. И тако религија не беше ту што је била у толиким другим местима — освећење свега што је једном установљено, пи пречага противу даљег напредовања. Опомена једног одликованог Јевреја, г. Салвадора, да су пророци у дркви пу држави значили колчко п данашња слобода штампе, даје прави адп не изпрпљајући појам о ономе, што је тим великим начелом јеврејског живота у народној и светској историји постигнуто. Као што канон божанског одушевљења никад не беше довршен, људи који се одликоваху умом и чуством моралности могаху, сретством тог начела, са непосредном влашћу (ауторитетом) свемогућега, несамо свој глас подићи, и свој суд изрећи противу свега што им се чињаше да заслужује да се осуди, него и народној религији дати бољи и виши значај, који је доцније део религије постао. Потоме ко-