О представничкој влади

41

не би имало и најдаље свезе са практиком политике. У практичним пословима могло би се највише трпети да они предлоге чине; а и под најумеренијим деспотом нико, осим људи од признате већ или чувене духовне претежности, не би могао надати се, да ће они који управљају пословима и знати за његове продлоге, а камо ли да ће их још и уважити. Морало би се умно веџбање по себи п за себе необично волети, па да се преда труду размишљавања и онда, кад се од тога никаква спољашња, успеха не може имати, или да се учи и спрема за послове, за које нема изгледа да ће се слободно радити моћи. Изузев неколицицу духова у свакоме нараштају, једино што може човека колико треба покренути на духовно успљавање, јесте изглед да ће од резултата тога, усиљавања имати какве практичне користи. Отуд не следује, да ће се народу сасвим одузети умна снага. Обични послови живота, воје свака личност и свака Фамилија за себе извршивати мора, изазваће нешто умности и практичне вештине, у средини неког узаног круга идеја. Може да буде неког одабраног реда нмаучењака, који ће да негују науку са погледом на њену примену за стварне цели, или ради задоволења што га само изучавање науке даје. Може да буде бирократије, и оних који се за бирократију спремају; п ти ће бар нека искуствена, правила владе и јавне администрације да науче. Може да буде и често је бивало, да се најбоља духовна снага у земљи систематично организује у некоме особеноме правцу (обично војеном), а у цели да се величање деспота потпомогне. Али публика уопште остаје без обавештења, и без учешћа

у свима важнијим практичним питањима; или ако бини | знали што о њима, то знање било би тек самоуко, онакво | какво је знање о механичким вештинама у оних, који никада | алата у руке узели нису. Но не страда ту публика само у | својој умности. И моралне способности њене спречују ;

се у своме развитку. Гдегод се круг људске радње вештачки ограничава, ту се п људска осећања у истом