О представничкој влади

43

чанство целе историје ишта вреди, да је дошло време народноме падању, ако је народ само био дошао до висине са које падати може. Ако ли се он никад није ни узвисио над стањем једнога источнота народа, он и даље заостаје у томе стању. Али, ако би он по примеру Грчке ин Рима, био до нечега вишег дошао, енергијом, родољубљем и развитком духа, што као народпа својства само плод слободе бити могу, он би под деспотизмом за неколико нараштаја вратио се источноме стању. А то стање не значи глупачку тишину, у којој би било сигурности да се ништа Ба горе променути неће; оно често значи за народ и опасност, да буде нападнут, освојен и до робетва, понижен, или каквим јачим деспотом, или најближим варварским народом, који је са својом дпвљачком суровошћу и енергију за слободу сачувао.

Такве су не само природне тежње, него и неодољиве нужности деспотичке владе, из које нема излаза, осим уколико би деспотизам пристао да не буде деспотизам, уколико би онај деспот који се као добар замишља, уздржао се од извршивања своје власти, и ма, да би ту власт у резерви држао, допустио би да се општи послови владе раде све онако, као да би народ збиља сам над собом владао и управљао. Ма колико мало вероватно да би то било, ми опет можемо замислити деспота који пази на нека правила и ограничења уставне владе. Он би могао допустити онолико слободе у штампи и у већању, колико би требало, па, да се неко јавно мњење о народним пословима развити и изразити може. Могао би трпети, да народ сам управља мештанским (локалним) иннересима, а да се власту то не меша. А могао би и да се окружи саветом или саветима, владе, које би цео народ, или неки део народа, слободно бирао; а да задржи у својим рукама власт за ударање пореза, и највишу законодавну, као и извршну власт. Кад би он тако радио, и утолико се одрекао деспотске власти, он би уклонио зпатан део оних зала, којима се деспд-