О представничкој влади

44

тизам означује. Политичној делателности и способности ва јавне послове неби се дуже спречавао ризвитак у самоме народу, образовало би се јавно мнење које неба било голи одзив владе. Али такав корак напред био би почетак новим тегобама. Јавно мнење, независно од заповести монарха, мора бити или за њега пили противу њега; ако не једно, оно ће бити друго. Овака влада мора бити неугодна неким људима, па кад ови имају својих празилних органа, п кад су способни да изразе своја осећања, они ће често изразити мнење противу владиних мера. Шта, да чини монарх, кад мнења која му нису по вољи буду у већини Хоће-ли он променити свој начин радње Хоће-ли поклонити се народуг Учини-ли он то, он није дуже деспот, него је уставан краљ, а разликује се од народног органа, или првог министра, само тиме што је сталан у звању. Не поклони-ли се народу, онда или он мора угушити опозицију својом деспотском влашћу, или ће се између народа и њега једнога човека — изрити провала, боја само на једно изићи може. Па и религиозно начело пасивне послушности и „божанског права“ не би могло задуго уздржатп природне последице таквога положаја. Монарх бп морао "подлећи, па се саобразити условима уставне краљевине, или уступити место коме другоме којп бп то хтео да учини. Деспотизам, који би се тако на голо име свео, пмао б6п мало оних користи, за које се предпоставља да прппадају (абсолутној монархији; а само бл у непотпуној мери остварио користи једне слободне владе; јер ма колико слободе да бл грађани у делу уживали, они никад неби могли заборавити, да то ужпвају по трпљењу), и по некој уступци која се под владајућим државним уставом у свако време натраг узети може; дасу онн по закону робови, па било п каквог мудрог, или попустивог господара.

Није се много чудити, ако нестрпељиви пли 06мањенп реформатори, уздишу под сметњама што пх и наспасоносниајим јавним поправкама противетављају