О представничкој влади

45

незнање, равнодушност, недоступност и опако упорство једнога народа, као и ниски рачуни саможивих правалних пнтереса, наоружаних моћним оружјем које слободне установе дају; п ако у таквоме стању вапију за једном снажном мишицом, која би све те сметње оборила, па би упорни народ натерала, да бољу владу уреди. Али (остављајући на страну то, што на једног деспота који овда и онда по некој злоупотреби крај учини, долазе деведесет и девет других, који ништа друго не чине, него само уводе злоупотребе) они који од таквог правца очекују остварење својих нада, изостављају из појма 0 доброј влади оно, што је главно у њему, а то поправку самога народа. Један од блатосова слободне владе је- сте у овоме: да под њом владар не може да заборави на мишљење народа, па да народне послове у име народа унапреди, а да и сам народ не унапреди. Ако би било могућно, да се над једним народом противу његове воље добро влада и управља, та добра влада не би трајала дуже, него што обично траје слобода народа воји се страним оружјем, а без своје сопствене сарадње, ослободи. Истина је, да један деспот може да васпита, народ; а ако би га он збиља васпитао, то би било најбоље оправдање за његов деспотизам. Али свако васпитање, које тежи да направи од људи више што него машине, у дугом течају чини, да они траже да сами имају контролу над својим сопственим делима. Вође француске философије у осамнаестом столећу беху васпитани језуптима. Па и само језуитско васпитање беше, као што се чини,толико озбиљно, да измами жељу за слободом. Штотод способности снажи, ма и у најмањој мери, повећава пи жељу, да се оне слободније употребе: а народно васпитање промашује праву цељ, ако васпита народ за друго које стање, а не за оно које ће он под његовим утицајем извесно желити, и по свој прилици захтевати, Ја сам далеко од тога, да осуђујем присвајање аб- | оолутне власти у облику привремене диктатуре, у слу-