О представничкој влади

48

литичне доктрине, и радо га осуђују као доктрину опште саможивости. Но ми тима можемо одговорити: чим би престало бити истина, да сваки човек по правилу воле себе него друге људе, и да оне који су му ближи предлоставља онима који су му далеко, одмах бп комунизам постао не само практичан облик друштва, него и једини облик друштва који би се оправдати дао, и он би се, кад би то време дошло, за цело остварио. Ја са своје стране ве верујем у општу саможивост, те ми није тешко допустити, да би комунизам већ и сад био практичан међу онима, који би се могли одабрати као увет човештва, а да временом може постати практичан и за све остале. Али, као што је то: мнење популарно међу онима, браниоцима постојећих установа, који налазе да треба одбацити доктрину о општем преовлађивању личног пнтераса, ја сам склон да верујем, да они збиља мисле, да се највише људи пре себе него другога сећају. Међу тим и то није нужно много тврдити, да би се подупрло право свију на учешће у суверенској власти. Не треба да предпостављамо, да би један сталеж, кад би власт искључно у његовим рукама била, друге сталеже знано и намерно себи жртвовао: доста је знати, да би интерес оних, којл би били искључени, у одсуству његових природних бранилаца, био вазда у опасности даће се из вида изгубити; а и кад би се у виду пмао, гледало би се на њега сасвим другачије, него што би га гледали они којих се он непосродно тиче. У овој земљи (В. Британској), Н. пр. они који носе име радничког сталежа, могу се сматратп као изкључени од сваког непосредног учешћа у влади. Ја не верујем да сталежи који учествују у влади, уопште имају намере да раднички сталеж себи жртвују. Они некада имађаху ту намеру. То сведоче упорни покушаји који су тако дуго чињени, да би се радничка плата 5аконом на ниској мери одржала. Али у данашње доба њихово обично расположење сасвим је противно: на корист радничкоме сталежу они радо чине знатне жртве