О представничкој влади

који се слаже са другим обликом карактера, припада оној слабој и неопредељеној природи, која је својствена, духу што не иде даље од забаве, или од простог гледања. Огледало за право и снажно мишљење, мишљење које потврђује истине, а не снева. снове, јесте у успеху примене на практику. Где се нема намере: да се мишљењу даде опредељеност, тачност и разумљиво значење, ту мишљење неће произвести ништа боље, него тајанствену (мистичку) метафизику Питагореаца или веде. Што се тиче практичног напредовања, ствар је још јаснија. Карактер који усавршава људски живот, јесте онај што се борп са силама и тежњама природе, а не онај што њима уступа. Својства која теже да се чини добро себи самоме, јесу сва на страни активног и енергичног карактера, а обичаји и поступци што говеју користи сваког појединог члана друштва, морају бар у неколико припадати ономе карактеру, који највише припомаже напредовању друштва као једне целине.

Али, са погледа моралног првенства, чини се на први мах да има места за сумњу. Ја ту не мислим на ре4нгиозно чуство, које је тако уопште постојало на корист неделателног карактера, као више сагласног са дужношћу покоравања божијој вољи. Хришћанство, као п друге религије, ганло је то чуство; али је препмућност хришћанства у овоме: оно је способно, да се те као н неке друге изопачености отресе. Не гледећи на религиозна умовања, један пасиван карактер, који уступа пред тегобама, на место да ради да их савлада, може пстина да не буде од велпке користи другима, као ни себп самоме, алп се може очевивати да бар од штете бити неће, Задовољство се увек рачунало међу моралне врлине. Алп је сасвим погрешно предпостављатни, да задовољство мора нужно или природно ићи уз пасивност карактера; а Локле не иде, његове моралне последице јесу од штете. Где се желе користи које се још немају, дух који те користи но може својом сопственом енергијом да постигне,