О принудној нагоди (равнању) ван стечаја

10

који је по својој природи одређен да буде сталан. — Ми не видимо збиља начина ни објашњења; па како је закон од 31. децембра 1921. год. којим се уводе у живот дванаестине за јануар и фебруар 1921. год. већ истекао 28. фебруара 1999. год. закључно, то по нама његов чл. 13. самим тим престао је да важи, а законодавац је могао себи да уштеди труда па да не објављује тек 25. априла 1922. год. један закон који је већ 28. фебр. закључно престао да важи. Ако је законодавцу толико стало до ванстечајне нагоде, он је могао бар да је продужи у осталим законима о дванаестинама и тако би нагода можда имала своју правну вредност. Овако, по нама, нагода је престала да важи за целокупну Краљевину 28. фебруара 1922. год. закључно а спорно је да ли треба изузети територије Хрватске, Славоније и Далмације и тамо признати важност ове нагоде. Ми мислимо да њих не треба изузети, јер се њихова банска наредба и закон из 1916. год. претворили у закон од 31. децембра 1921. год. и сад имају да прате тај закон у свему. У сваком случају ми мислимо да судије и судови шреба да одбију сваки захтев формулисан почев од |. марта 1922. год. да се за извесан случај примени поступак нагодног равнања, као неоснован на закону, пошто је закон од 31. децембра 1921. год. престао да важи 928. фебруара 19922. год. закључно.

6). Што је ванстечајна принудна нагода, да постане закон требала да прође кроз следеће фазе): 1) Иницијатива за овај закон могла је потећи од Владе или ког народног посланика. У виду зак. пројекта Влада или нар. посланик 06"ратили би се председнику Парламента, који би зак. пројекат одмах послао законодавном одбору на решавање. 2) Зак. пројекат примљен у зак. одбору би морао доћи на претрес и дискусију у парламенат, као и бити усвојен од парламента прво. у начелу, па после у појединостима. 3) Затим је закон требао бити санкционисан (потврђен) од шефа извршне власти са премапотписом надлежног министра или свих министара. 4)

') Др. Драгослав Јовановић : Доношење закона, Београд 1928.