О принудној нагоди (равнању) ван стечаја

Чланом 13. Закона о буџетским дванаестинама за јануар и фебруар 1922. год. од 31. децембра 1921. год. (в. Службене Новине бр. 294 А. 1921. г.) „закон од 28. априла (травња) 1916. год. о принудној нагоди ван стечаја и о преинаци неких наређења стечајног закона и закона о побијању правних дела гледе имовине инсолвентна дужника, који закон вреди на територији Хрватске и Славоније, проширује се на целу Краљевину, скупа са наредбама којима је тај закон проведен,“ На основу чл. 17. горњег закона, исти закон ступа у живот кад га краљ потпише а обавезну снагу добија од 1. јануара 1922. г., тако да је и нагода, донета на основу чл. 13. истога закона, добила обавезну снагу 1. јануара 1922. год., и ако је обнародована у Службеним Новинама тек 25. априла 1922. год. бр. 89.

На овај је начин наш законодавац увео у праксу један закон кога наше (србијанско, црногорско и још неко) законодавство није раније познавало. До сада, по нашем стец. пост., могло је бити поравнања између инсолвентних дужника и поверилаца само у стецишту и то у изузетним приликама и случајевима (в. 55 66—70 срп. стец. пост.). Од сада равнања између инсолвентних дужника и поверилаца може бити и ван стечаја. Сличности између старог и новог закона има у томе што и један и други сматрају поравнање или равнање као изузетну бенефицију, која се има само признати доштеним дужницима (у томе духу су донети У 60—70 нашег стец. пост. им целокупна принудна нагода), као што оба траже извесну