Паланка у планини и Лутања

12 Анђелија Л. Лазаревић

коме је апотекар и даље водио прву реч, и који га је више занимао.

— Надам се да су обе добро

— Захваљујем, госпођо, здраве су.

И Владимир понова скрену пажњу на неку, тобож сасвим невину причу апотекареву, и на писара Јелића који се мењао у лицу.

— Док је ваш сиромах тата био у Параћину — продужи апотекарица (Бојана је још била дете) није могао проћи поред наше куће, а да...

У тај мах писар Јелић љутито одгурну столицу и скочи да иде.

Сви су се смејали грохотом.

— Та де, није реч о теби, — рече апотекар, — то је онако... „Помози Бог, зла жено“.

Пуковник је брисао сузе од смеха Он ухвати Јелића за пеш од капута и задржа га.

— Шта се детињиш, зар ти не знаш за шалуг

Апотекар смаче раменима.

— Казали смо: ко се љути плаћа глобу. Дакле плати.

Веселост, изазвана апотекаревом причом, није се дуго могла утишати, и са суседних столова су са завишћу погледали на весело друштво.

Пуковник извади сат.

= Гле, већ ће поноћ. Време је да се разилазимо. А пролазећи између столова, на велико запрепашћењесвоје жене, апотекар |ош добаци свештенику:

— Кући, попе, сутра треба на јутрење.

Пролетња ноћ била је испуњена мирисима које је ветар доносио са планина: мирисало је на 60орове, на траву, на пољско цвеће. Било је у мају.

Високе планине надносиле су се с једне стране над паланку, а даље правиле велики круг око равнице, изгледајући аветињски прозрачне на месечини.

Апотекар за тренутак застаде и погледа на реку која се као сребрна змија провлачила кроз