Паланка у планини и Лутања

Паланка у Планини 13

долину, и на кућице Гаравог Села које су се на крају долине назирале при месечини. Из даљине је једва де њих допирао шум реке, а више њих ћукале су ноћне птице, лозивајући се у планини. Он дубоко удахну мирисе ноћи својим здравим плућима и пожури да стигне друштво. ~

Дођоше до пијаце и ту стадоше. Апотекар је становао у улици одмах до апотеке.

—_ Хоћете ли и ви са намаг2 — упита апотекарица доктора Поповића

— Не, госпођо, ближе ми је горњим путем.

Апотекар са својима продужи право преко пијаце. Апотекарица је мрзовољна и јетка корачала ћутке поред свога мужа, јер да је хтела говорити, могла му је рећи само прекоре. Кћи њена изгледала је индиферентна и мирна као и увек, са својим округлим, спокојним лицем, и очима. Апотекар погледа доброћудно једну и другу, и не проговори ништа: он је, сагнувши ниско главу, ослушкивао гласове са планине која је бдила, и бат њихових корака по неравној калдрми заспале паланке.

Остали дођоше до пуковникове куће која је била међу првима у Черкеској Мали.

Поздрављајући се, Олга рече Владимиру:

— Дакле, доћићете у недељу, биће цело друштво које видите овде.

— Хвала, доћићу.

— А мене не. зовете — рече капетан љупко.

— То се по себи разуме. — И Олга му, смешећи се, пружи срдачно руку.

А кад се већ разиђоше, чу се још из далека:

— Лаку ноћ, господине пуковниче!

— Здраво, капетане!

Ма како да је пријатно провео вече, Владимир понесе неко нерасположење собом. У ствари није умео да га објасни, тек непрестано му је звонило у ушима Олгино „то се по себи разуме“ и пуковниково „здраво, капетане“ – и тому дуго није давало да заспи.