Паланка у планини и Лутања

14 Анђелија Л. Лаваревић

Припремани излет би изведен почетком јуна. Ишло се у воденицу иза Хисара, с друге стране реке.

Воденица је лежала у клисури, и њена лупа чула се далеко на друму за околна села. Воденичар се обрадова изненадним гостима:

— Е баш ми је мило, господине председниче, одмах ћу наватати пилића и испећи.

— Ништа не брићи, — рече председник Јовић, — све смо ми понели собом.

Посилни разастреше ћебад по трави и одоше да одсеку ражањ за ћевал, а мало затим чу се ломљење сувих гранчица за ватру. Дим се диже право у небо, као дим са жртвеника.

Река набујала од пролетњих киша плавила је врбе скоро до половине стабала. Оне су стајале у води погнуте као покајнице, а дуге зелене косе повлачиле су се за током воде.

Хватајући се за стабла врба, близњаке суд ве надносиле над реку, правиле венчиће од врбових гранчица, бацале их у воду и певале јасним, звон-. Ким гласовима. Оне као да су се намерно нагињале над воду да би задале што већи страх поручнику Мишићу који је стрепео за сваки њихов покрет и није скидао очију са Стане, док их је Бојана апотекарева посматрала непомична, незаинтересована.

= Бојана чедо, — добаци јој мати у пролазу, — баци и ти који венчић у воду.

Иза воденице помоли се глава једне козе и погледа непознате зачуђено својим стакластим очима.

— Добро јутро, добро јутро — рече Мирка, хватајући је за рогове и примичући своју главу сасвим глави козиној, — ходи да се упознамо.

Али коза поплашено умаче уз брдо. Мало затим са брда се чуло кликтање веселог детињег гласа, одјекујући небројено пута кроз клисуру.

— Као веверица — примети апотекар, угодно се изваљујући на траву и гледајући на брдо где се између високих стабала беласала хаљина Миркина.

Пуковник је лежао поред њега у трави, расте-