Паланка у планини и Лутања

Паланка у Планини 97

жао. Ја Олгу познајем добро, и никаквој плашњи с ваше стране нема места. Наш ће живот бити само бољи и веселији, кад и она буде била са нама.

Госпођа Станојевић је од почетка осетила да је њен син непоколебљив у одлуци. Зато рече:

— Ми нисмо ни имале ништа против ње. Ми смо само хтеле да се посаветујемо с тобом, да те опоменемо — ако је потребно. Кад ти мислиш да си на добром путу, ми немамо шта да кажемо.

— Могле сте ми одмах тако одговорити.

— Дакле, мати са сином не сме да говори онако како мисли; не сме да каже своје напомене и своје стрепње. Како је жалосан утицај који имају други на нашу децу, чим кроче из родитељске куће!

— Ничији утицај није на мени, и нико ме неће одвојити од вас. Кад желим своју срећу, ја желим и вашу: нисам заборавио на вас, кад сам на себе мислио.

— Дај, Боже! — рече мати скептички.

Владимир стиже у паланку у први сутон. Он не обрати пажњу на лица радозналих паланчана, који су се освртали за њим: велика радост коју је осећао још пре неколико дана, била је помућена. Он поуми да тог дана још не оде до Олге, већ да оде тек идућег, кад се буде потпуно утишао, и кад се тежак утисак буде колико толико ублажио.

Али не издржа. Његова самачка соба учини му се очајно празна, а три дана откад није видео Олгу, изгледала су му као три године. Он дотера мало своје одело, прашњаво од пута, и пође пуковниковој кући. Чинило му се да ће један њен осмех равагнати све мучне мисли и тешка осећања која су притиекивала уморну душу. -

Али овог пута Олга му не пође радосна у сусрет, а у Миркиним великим очима јасно се видео немир и неспокојство. „Било би паметније да нисам данас долазио“ помисли Владимир. Он није ни сам