Паланка у планини и Лутања

28 Анђелија Л. Лазаревић

могао да се присети да буде весео, а није могао разјаснити себи Олгино нерасположење.

„Да нису до ње допрли гласови о свему што се код мојих дешава 2“ помисли узнемирен. Али ко би јој то могао рећи!

Он се опрости убрзо. Желео је да се одмори од пута, и да после, одморан, о свему у самоћи размисли.

Али, пролазећи кроз башту, већ код самог изласка, он изненада стаде и викну:

— Мирка!

Девојчица дође, пролазећи својим лаким ходом кроз леје расцветане лепе кате, Она застаде

пред њим — Реци ми, шта се десило Олги 2 — ја ништа не знам — одговара она — Мирка...

Али девојчица затресе главом, и у њеним очима Владимир опази исто оно неспокојство које је видео још чим је дошао.

— Ти не волиш ни твоју сестру ни мене, кад не говориш онда кад би требало.

Јако руменило попе се у Миркине образе.

— Ја и сувише волим и њу и вас, и баш зато мислим, да ви треба с њом да говорите, а не са мном. -

— Имаш право, Мирка — рече Владимир пружајући јој руку и устављајући за тренутак поглед на црним дубоким очима, из којих ништа не могаде прочитати. Њему се, у осталом, у тај мах учини све индиферентно, све равно до мора. После толиких пробдивених ноћи, после трескања у возу и у колима, он је имао у том тренутку само једну

жељу: пружити се и заборавити на све. И доиста, чим дође кући, он леже, и заспа мртвим сном.

Али буђење није донело никакве радости, а Олгино држање идућих дана било је тако исто за-