Паланка у планини и Лутања

80 Анђелија Л. Лазаревић

прећутала ни једну реч о свему што се дешава. Он је тих дана само удвостручио нежност према својој кћери, али рекао није ништа. .

– — Тата, — поче Олга једног дана, кад су супротна осећања до лудила измучила њену душу, ти знаш све, и ништа не говориш. А можда би мени твоје речи донекле олакшале.

— Нисам хтео својим саветима да утичем на тебе; можда би моје хладно расуђивање само порушило твоју срећу. · |

— Значи, тата, да ти под овим условима никад не би примио оно што се мени нуди.

— Не бих примио, сигурно не бих, — одговори, али кад виде безумно очајање на лицу своје кћери, он додаде: — али кад сам био у твојим годинама — ко зна

Мирка одмаче столицу од стола и нагло устаде:

— Како ја мрзим те две жене, да знаш како их мрзим — и она бризну у плач.

Маловарошка причања као и све оно што се доиста дешавало у Београду у његовој породици, све је то много мање допирало до Владимира, него до Олге. Зато он није ни слутио да је Олга толико посвећена у све појединости; да су њој, чак боље него њему, биле познате све смутње његове матере и сестре, и све сузе које су пролиле „откад се она умешала у њихов живот и покушала да га отме њима, које су се за њега жртвовале, и посветиле сав живот само њему“. а

И зато, што све то није знао, није сасвим. могао да разуме Олгино држање. Он је слутио да је нешто морало допрети до ње, па чак је сад сасвим тачно знао и којим путем, али га је неизвесност о томе: шта јој је све речено и како је она примила целу ствар, почела јако мучити.

Зато покуша једног дана да говори отворено:

— Шта се десило са вама, Олга, и зашто сте се толико променили према мени 2