Паланка у планини и Лутања

Паланка у Планини 53

— Ако ви желите слободу — рече Олга тихо, — ви је имате. Ништа вас не везује за мене.

— Олга, — викну Мирка поплашеко, скочивши, = Олга! |

„Дакле, одлука је пала“ помисли Владимир, али се-не могаде покренути са места на коме је седео. Он је знао да је његов одлазак овог пута дефинитиван, и није имао снаге да устане.

„А могуће да је ипак овако најбоље — за њу бар“, мислио је прикупљајући снагу и устајући најзад.

А кад се, после поздрава са Олгом, окрете и пружи руку Мирки, он у њеним црним, дубоким очима, виде толико очајања, да одједном разумеде шта је све изгубио, али натраг се више није могло.

Ш.

Често човек, коме се све руши, има неко горко уживање у томе, да гледа како се руши.

Владимир се затвори у четири зида, где је мислио да ће полудети: он се чак није ни трудио да савлада бол који је био упоран и јачи од њега, и који је он, најзад, толико волео јер је она била у њему, да није ни желео да га умањи. Он је знао да и Олга пати, и та мисао доводила га је на жељу да размрска главу о зидове своје собе.

Олга као да није излазила из куће: он је не виде нигде, не срете никад, и само што једаред чу од Стане да је била код њих и то у доба кад је била сигурна да је он у школи.

Али једног дана, излазећи из школе, срете Мирку. Као и увек, девојчица је ишла брзо својим лаким, грациозним ходом.

— Мирка, куда тако журног — заустави је Владимир, тражећи у њеним цртама црте другог једног, милог лица. _

— Чика апотекар иде послом у село, па је позвао и мене — одговори девојчица светлих очију.

— Идете ли кроз клисуру 2

— Идемо. Све поред реке... и поред воденице.

8