Паланка у планини и Лутања

34 Анђелија Л. Лазаревић

Успомене оживеше. Они се погледаше право у лице. Девојчица је очекивала једно питање — али оно не дође. ;

Тетка Мара дође му пред Божићи отресајући снег са обуће, поче још с прага:

— Изгледа да си ти заборавио да имаш родбине овде.

— Нисам, него сам у великом послу, — и локаза на хрпу хартија на столу, — извините, молим вас.

— Сви се чуде шта је с тобом. Пре си дола зио свакодневно, а сад те већ недељама нема. Апотекарица ме баш синоћ питала, па и протиница се чуди. Али, разуме се, на тетку се заборавља, кад више није потребна. Уосталом, како хоћеш, твоја ствар. Не бих молила ни своје рођено дете, па нећу ни тебе: ако хоћеш дођи, ако нећеш... и она слеже раменима.

— Не, не, ето ме вечерас, бар да се одморим мало. Радим на једној студији коју сам још у Паризу почео.

— Та добро, де, верујем ти. Само, ако ћеш доиста доћи, да знам. Зими се код нас вечера у седам. А рећићу и апотекаревим да дођу после вечере. Бојана је добро дете, ту нема шта да се каже, а добро је и осигурана, јединица је.

— Добро, добро, — рече Владимир, — доћићу.

Али ништа не могаде да разагна његово нерасположење. Он је час покушавао да се са теча Ђорђем и апотекаром упусти у разговор о политици, а час се освртао на близнакиње од којих је нарочито Стана била његова љубимица. Све је било узалуд. Већ око десет он се диже да иде, изговарајући се на умор и на посао рано ујутру.

А враћајући се по месечини кроз Черкеску Малу Владимир угледа пред собом две особе: висок човек у униформи, и нежна женска прилика ослоњена о његову руку. Пуковник је говорио нешто својој кћери, у његов глас је у одломцима допирао