Паланка у планини и Лутања

Паланка у Планини | 58

до Владимира. Њему се учини да је поменуто име

- капетана Павловића, који је још једнако чекао на премештај, али није разабрао о чему је реч. По гласу пуковниковом видело се даје разговор био обичан, свакидањи.

Олга је ћутала, да ли што није имала шта да каже, или што није ни слушала. Ишла је погнуте главе, не видећи ништа, не слушајући ништа.

Владимир скиде шешир у пролазу.

Пуковник се дотаче капе, Олга не одговори на поздрав.

Владимир похита уз брдо. Куће су се рушиле, месечина је пржила очи; он није био далеко од халуцинација и лудила.

Не, тако се даље није могло.

Он још исто вече написа своме ујаку једно сасвим несређено писмо, у коме га је молио да пожури његов премештај за Београд, наводећи као разлог, сасвим без реда, започету студију, и убиствену монотонију у паланци.

И крајем јануара дође најзад жељно очекивани акт о премештају. Владимир помисли у први мах да се обрадовао, али шта је значило отићи!

Оставити све оно што је било живот за њега. Јер мада се више ништа није очекивало од личности која се волела, ипак, живети у истом месту, мучити се, умирати од бола кад се негде у даљини угледа нежна силуета плаве косе — шта је све то значило !

Проћи поред куће и кроз чипкане завесе, при светлости лампе, назрети неколико особа — круг у који је требало да и он уђе; сретати витку девојчицу која му више није трчала у сусрет; видети пуковника како пролази у касарну и примити леден поздрав у пролазу, јер оч је нанео бол оној малој за коју би обоје радо умрли: примати ударце на сваком кораку, умирати по сто пута ради ње, бити вређан и потајно презиран, и осећати иза свега

3»