Паланка у планини и Лутања

> с»

Анђелија Л Лаваревић

тога једно: то је ње ради... она... она — то је значило живети...

Одлазак Владимиров из паланке био је читав догађај.

Сестре Јовићеве, Савка и Стана, нису му последњих дана избијале из куће, слажући брижљиво његово рубље, издвајајући заједно с њим књиге и хартије, помажући му у свему. У тешким данима које је преживљавао, њему је годила брига и пажња његових сестара. Нарочито Стана, од скора срећна вереница капетана Мишића, као да је све око себе озаравала својом пуном душом.

— И ми ћемо скоро у Београд — говорила је Владимиру: — Миши су обећали Београд чим је добио чин капетана,

Најзад, једног дана пред Владимировом кућом стајала су кола претрпана пртљагом. Путеви су били завејани, планине су се белеле. Кочијаш у великој кабаници и замотан капуљачом све до носа, цупкао је поред кола очекујући свога путника.

· Тетка Мара обиђе последњи пут Владимиров стан и отвори редом све фијоке, гледајући да се није шта заборавило. ·

= Е, па срећан ти пут — рече најзад, испраћајући га до кола и љубећи га.

Остали пријатељи који су дошли да га испрате, стајали су у групи, на улици.

Кад се Владимир поздрави са свима и смести у кола, Стана још скочи на стопицу од кола и загрли га последњи пут. — Видећемо се ускоро у Београду. До виђења — и скочи с кола смешећи се кроз сузе и пружајући руку капетану Мишићу који је прихвати.

Точкови зашкрипаше по снегу.

Пред апотеком зачу се апотекарев глас:

— Еј, стани, стани!

И непрестано трчећи, апотекар стиже кола.

— Па здраво, брате, срећан ти пут — рече