Паланка у планини и Лутања

Паланка у Планини 87

тресући срдачно Владимирову руку. — Сети се понекад) па пиши. Ја сам већ заборавио и да пишем (има десет година како пишем само пословна писма), али ти си млад, не заборави нас.

Са прага апотеке апотекарица поздрави Вла: димира климнувши звенично главом.

Кола продужише даље кроз варош.

Али пре изласка, Владимиру би суђен још један сусрет. Недалеко од апотеке кола сустигоше Мирку. Девојчица диже очи и познаде Владимира, али ни једна црта њеног лица се не измени, он не могаде ништа прочитати из њених очију Владимир се наже из кола поздрављајући је. Она ману руком у знак отпоздрава и продужи пут.

Кола изиђоше из паланке у хладну и белу природу, пењући се у планине кроз високо навејани снег.

На пет 1 станици чекале су две госпође, озбиљне и ћутљиве.

Владимир искочи из воза,

— Па како стег — упита љубећи се са њима,

Материно лице још се“више смрачи:

— Свакојако, — одговори, — сваког дана је живот све тежи и тежи.

„Почетак је добар“ помисли«Владимир и живо се окрете од њих да би сакрио мучан израз на лицу.

— Где је носачг „Чекај, пријатељу !

И потрча за носачем.

Мати и кћи пођоше полако изласку.

Владимир их сачека код изласка. На његовом лицу видела се само одлучност и мир. Са осмехом, који никако није одавао и веселост, поче распитивати о родбини. Тако разговор поче: обичан, званичан ; разговор неопходан у породици.

Мати и кћи погледаше се кришом испод ока. То ће га нерасположење већ проћи, мислиле су, главно да је опет њихов и само њихов — а кому и може бити пречи но оне!